Потпуно је неспорно да у Републици Српској, деветнаест година након што је она конституисана, постоји јасан консензус њених грађана о томе да је потребно да она буде што јача, аутономнија и еманципованија.

И, да будемо потпуно отворени, велика већина нас јасно и недвосмислено жели да Република Српска постане чим прије независна држава, што је једна од великих жеља и аутора овог текста. У том смислу нема нити неких битнијих разлика између политичких странака у Српској. Jедноставно, кад су сами грађани по том питању толико хомогенизовани, не остаје посебан политички простор за оне који би, евентуално, промовисали другачији државно-национални програм.

Али, оставимо политичке странке по страни. Колико оне желе и могу, грађани су имали довољно прилике да се увјере. Оно што је интересантно, какогод, јесте тај несклад између вербалног патриотизма у којем ми сами не оскудијевамо, и нашег реалног (не)чињења, које озбиљно компромитује оно што причамо и за шта се залажемо.

Прије свега, поставља се питање откуд неком право да прича о било каквом патриотизму уколико је преко 90% производа које купује у трговини роба страног поријекла. Лично, економски патриотизам неодвојив ми је од сваке романтичне националне приче.

У реду пријатељу, фино србујеш, али `aјде да видимо на чије производе ћеш да потрошиш буџет, који одвајаш за куповину намирница и других производа. Прихватам да постоје увозни производи који су толико јефтинији, да већина људи овде не може себи да приушти тај луксуз да купује домаће, које је знатно скупље. Али, постоји мали милион случајева гдје ће наш вербални патриота да са рафа у трговини одабере страни производ, иако су његова цијена и квалитет отприлике на истом нивоу као и онај домаћи.

Чекај, о чему ми онда причамо? Може тај и такав да се буса у прса јуначка колико хоће, може да је против ЕУ, НАТО, Сарајева, чега год. То је, бре, фукара. А запитајте се колико је таквих, а не би било лоше да и себе мало преиспитате у том смислу.

Даље, грађани се овде често жале на недостатак квалитетних механизама правне државе. Одлично. Уважене даме и господо поставите себи сљедећа питања:

• Колико пута сте прешли улицу мимо пјешачког прелаза?

• Колико пута сте дали неком мито?

• Колико пута сте свјесно прекршили неко законско или морално правило?

• Колико пута сте избјегли плаћање пореза?

• Колико пута сте својим дјеловањем ограничили слободу другог човјека?

• Да ли крадете струју?

• Да ли тачно пријављујете промјене у свом имовинском стању?

Честа и пречеста је прича о лошим политичарима. Знамо сви какви су нам политичари. Али, зар није онда морална обавеза оних који су честити и одговорни, да се организују и промјене стање? Ево још питања за вас:

• Излазите ли редовно на изборе?

• Продајете ли свој глас за килограм кафе или десетак марака?

• Проучавате ли обећања и програме странака или вам је битније како неко прича и изгледа?

• Учествујете ли у јавним расправама које разматрају питања која су директно везана за вашу и егзистенцију ваших породица?

Смета вам општа некултура која вас окружује, често чујем да се жалите на то.

• Бацате ли опушке, прљаве марамице и сличне реквизите на улицу или у канту за смеће?

• Пљунете ли некад онако шмекерски на тротоар?

• Паркирали бисте кола и у по парка, само да није казни?

• Причате на мобилни у библиотеци?

• Псујете гласно народ, Бога и државу; док чекате у неком реду?

Нервира вас јавашлук и нерад?

• Колико дневно читате и, уопште, радите на себи?

• Колико страних језика говорите и који тренутно учите?

• Колико раније долазите на посао и колико дуже остајете на радном мјесту?

• Колико сте љубазни са клијентима и муштеријама?

• Колико програма на компјутеру активно познајете?

• Служи ли вам интернет за још нешто осим Фејсбука?

Поставимо ли овако ствари, можда постанемо свјесни колика је заправо одговорност нас самих за своју и судбину Српске. Дан државности је згодна прилика да се сами себи представљамо као много јаки и зезнути, али истина је да смо ми себи највећи изазов, те да будућност Републике Српске не зависи толико ни од Сарајева, ни од Брисела, ни од Москве, ни од Вашингтона, ни од ових или оних политичара, колико од нас самих.

Основна дилема, данас кад је Српска, ево, већ пунољетна; јесте да ли ћемо и ми сами постати пунољетни и одговорни. Да ли ћемо коначно нешто сами да урадимо, или ћемо наставити да тражимо да будемо социјални случајеви, којима је потребно социјално, психолошко и свако друго старање некога моћнога са стране. А најбоље државе.

Нека свако уради нешто сам. За себе. Одмах. Нема боље помоћи Српској од такве.

Можете ли то?