Врло је могуће да гријешим, али чини ми се да постоји значајан број људи који не знају шта управо да раде са својом личном слободом.

Они прихватају дио слободе, и то им је сасвим довољно. Вишак им не треба, и они се дистанцирају од њега. Међутим, у извјесном тренутку тај одбачени вишак слободе почиње да их плаши, и они захтјевају да се учини нешто поводом тога.

Наравно, с обзиром да су тако конципирани, у држави виде механизам који треба да се позабави са многим стварима, па тако и са тим вишком слободе. Њихова замисао јесте да држава преузме тај вишак на себе, односно да попуни вакуум.

Ходам простором. Лијепо ми је, збиља. Ваздух је чист, и пејзаж је красан. Али, ваздух не треба исувише да је прозрачан, није то добро за плућа. Три метра су сасвим довољна за пристојну стазу. Остатак ваља рационално искористити. Потребна је ту нова инфраструктура. Да, систем је потребан. Сви морају да схвате то, да не може да се шета около тек тако. Куда би то све одвело..Ко не жели да се придржава тога, ко хоће да се насумично и бесплански шетка около, е, извините, молићу лепо, тај треба да одговара за такво нешто пред законом.

Неинвентиван човјек је просјечан човјек, и органски мрзи креативног човјека, јер га овај-не примјећује

Креативан човјек настоји да се испољи, да комуницира са другим човјеком и природом, да изађе напоље, и нешто ту уради и истражи. Неинвентиван човјек увјерен је да је већ све довољно истражено, да нема шта да се открије, да су то опасни и деструктивни елементи, ти немирни духови који би нешто да чачкају, и да држава треба то да смири и уреди.

Заправо, неинвентиван човјек је просјечан човјек. Просјечан у смислу непосједовања било каквих интелектуалних способности, визије, личне храбрости и креативности. Он је несвјесно свјестан да постоје и други и другачији, који могу више од њега, и онда се у њему јавља тај страх од еволутивних процеса, једноставан страх да буде замјењен, односно непотребан. А нема горе спознаје од оне да си непотребан.

Неинвентивни људи склапају прећутни и неписани међусобни пакт, којим прво конституишу државу, а потом на њу пребацују онај вишак своје слободе. Од ње захтјевају да отуђи и дио слободе креативних људи, иако су ови против тога. Неинвентивни људи држави механизмом већинског одлучивања (демократија) делегирају измишљено право на коришћење силе, којом ова треба да се обрачуна са свима онима који не само да не желе да се одрекну дијела своје слободе, но исту настоје и да прошире.

Тоталитаризам је оружје просјечних у њиховој борби да људска врста не напредује, јер би тиме били историјски елиминисани.

Просјечни су основна брана напретку. Стога су измислили демократију, која се заправо састоји у линчовању креативне мањине. То је изазвало реакцију дијела те креативне мањине, која је била довољно зла да укапира да кроз тако моделиране односе може, с једне стране, да се ријеши остатка те интелигентне мањине, а с друге да покори и управља примитивном већином.

Симбиоза примитивне већине и дијела креативне мањине, коју одликује поквареност карактера, основа је тоталитаризма.

Природним током догађаја и просјечни би се временом усавршавали, јер би у супротном нестали. Тако би се постепено навикавали на слободу, и све мање би је посматрали као опасног непријатеља. Тоталитаризам покушава да ствари укује, а под обландом заштите већине. Интелигентна злобна мањима, која држи конце поретка, само жели да у ропском положају држи већину, а да остатак интелигентне мањине ликвидира, не прљајући руке, но остављајући тај дио посла изманипулисаној већини (која је увијек спремна да конструише гиљотину).