Желим да упознам фронталовску јавност да је изашла четврта књига политиколога и/или новинара, Милана Љепојевића, а друга о Милораду Додику.

Издавач књиге "Додик чувар Српске" је Васићева издавачка кућа. На нашим просторима се јавља нови литерарни жанр тзв. предизборно писмо.

Ја кренуо да читам и одустао након увода.

А, ево и зашто.

На почетку самог увода наилазимо на реченицу да је „Социјалистичко самоуправљање и делегатски систем замијенила демократија, демократска власт, и опозиција.”

Ово је потпуно нетачно. Социјалистичко самоуправљање и делегатски систем је замјењен вишепартијским системом, а о демократији у Босни и Херцеговини тешко да можемо и данас говорити, а камо ли одмах после Дејтона.

Кажем себи немој да цјепидлачиш, него настави да читаш, не би ли обогатио своју “врећу знања”.

Даље, у уводу, аутор нам даје дефиниције неких појмова: демократија, народ и нешто што он зове "чиниоци", али се односи на факторе који су неизоставни фактор сваког демократског друштва (власт, опозиција, медији, невладине организације и међународна заједница).

Ваљда за боље разумијевање саме књиге. То само по себи није проблем, али се при давању ових дефиниција није позвао на било какву литературу, па не знамо јесу ли то његове дефиниције или их је негдје “клепио”.

Онда иде прича о власти, опозицији, медијима и мало о међународној заједници, док се невладине организације нигдје не спомињу.

Толико о уводу.

Пређем на прво поглавље, а Љепојевић већ на 2006. години, о очувању Републике Српске у периоду од јануара 1998. године, до јануара 2000. године, написа само ово “Дакле, Влада Републике Српске, коју је предводио Милорад Додик, од јануара 1998. до јануара 2001. године, била је изложена критици више субјеката, а не само опозиције.”.

Не могу даље да читам, па реко' да погледам поднаслове, који су више него интересантни нпр: “Суштина“, „Раскид“, „Понуда“, „Одлазак“, „Критика“, „Рашчишћавање“; „Калкулација“, „Пријаве“, “Слобода по Инглишу”, “Откривања”, “Паклени план”, “Утаја”, “Подршка” итд.

Најупечатљивија су “Душебрижници” и “Нападачи”, који је препун фотографија, док у поглављу “Умјесто закључка” имамо навођење и интерпретацију Иве Андрића које се не би постидио ни Радован Караџић из 1992. године.

Фасцинантно је да књига има 309 страна, а нема ни једног наведеног извора информација, па макар то биле Независне Новине и Глас Српске.

Љепојевић књигу “поентира” сљедећом реченицом:

“СВЈЕТЛО У МРАКУ МРЖЊЕ И СТРАХА ЈЕ РЕПУБЛИКА СРПСКА О КОЈОЈ ТАКО ЗДУШНО БРИНУ ЊЕНИ ГРАЂАНИ И ,,ЧУВАР СРПСКЕ –ДОДИК”

Ту сам се најежио и понеста ми ваздуха. Унезвјерено тражим гласачку кутију да гласам за СНСД.

Катарза!

П.С.

Књига о нашем “Чувару” је штампана на латиници, што ће Симића вјероватно страшно наједити.