Пресуда Међународног суда правде поводом сецесије Косова коју су Шиптари извршили, само је још једном потврдила једноставну чињеницу да је право оно што моћни кажу да јесте.

Право се одувијек крило иза силе, која му омогућава примјену, и без које би остало мртво слово на папиру. Заправо, у најкраћем, све се своди на силу и моћ, јер је човјек дубоко примитивно биће, које зарезује једино елементарне импулсе, који се односе на тољагу, храну, пиће и размножавање.

Према томе, онај ко гања правду, која је позната по томе што је много има у праву, свакако ће далеко да стигне. Чак и да су власти Србије искрено жељеле да добију спор пред МСП (а нису), односно да су учиниле све што су могле у том контексту (то поготово нису), опет се ништа битно не би промјенило. Не би било 10:4, него, можда, 8:6. Али, чак и да је 1:13, ни то не би било од значаја.

Од значаја су једино чињенице.

А чињенице су неумољиве: на Косову Срби су на нивоу статистичке грешке, Албанце подржавају најмоћније земље свијета, и то је то. О томе се може ламентирати, кукати, можемо се и колективно објесити, и ништа се неће промјенити.

Шта може да се уради? Принцип је јасан: постанимо моћни. Пратимо горе поменуте базичне импулсе: размножавајмо се, радимо, правимо капитал, подмићујмо оне којих се ферма, и то је то. Ствари су врло једноставне. Милош Обреновић је подмићивањем обновио српску државу. Није био бој славни, није тумачио правна акта, није кукумакао. Но подмићивао. Кога год је могао. А свакога се може подмитити.

Република Српска од косовских Албанаца може много тога да научи. Прије свега, како се дефинишу национални циљеви. Потом, како се реализују. Нема ту мјеста инаћењу са моћнима. Са моћнима се комуницира једино тако што им дајете паре, и тражите конкретну протууслугу.

Да будем потпуно искрен, мој став, као грађанина Српске, јесте да Република Српска треба, чим прије, да постане независна држава, која би била у конфедерацији са Србијом. Да би то постала, мора да се обогати, односно, да омогући својим грађанима да се обогате. Да усвоји реторику владајућих. У преводу, да буде кул. Оно, поштујемо међународне акте, људска права, педере, бла бла. Наравно, не поштујете ништа, јер нико ионако не поштује ништа. Али, радите радњу, и правите паре. Лажете и подмићујете. То је суштина дипломатије.

Треба коначно искористити компаративне предности. Бошњаке Европа једва чека. Воле људи ислам, чудо једно. Швајцарци поготово. „Да, да, Бошњаци, дивни људи, заиста. Штета, знате, мало мало па неки вехабија дигне пола града у зрак. Али, добро, стварно фини неки људи“. Мустафа Церић и Харис Силајџић су једини разлог зашто до сада нисмо пропали, иако су се наши политичари својски трудили да нас растуре. Вријеме је да поменутој двојици и њима сличнима више не сметамо.

Поента приче је да у политици, као ни у реалном животу, нема емоција, вриједности, идеала. Лажете, крадете и убијате. Тако се долази до циља. Тако су радиле све велике империје. Савјест и јавно мнјење ћете осигурати тако што ћете све то оправдати неким вишим циљем, кога ено тамо, одмах иза брда. Људи су увијек увјерени да постоји виши циљ, и да је заиста ту негдје. И што га више не знају, то су више убјеђени у његово постојање.

Прихватићемо Запад. Прихватаћемо га све док је главни. Чим фијукне, замјенићемо га Истоком, Сјевером или чиме год. Боли нас уво за географијом и идеолошким матрицама, бринемо само о себи. Кад тако поставите ствари, она ретардирана „боље гроб, него роб“ постаје потпуно депласирана. Усвајамо „најбоље богат“. Четрдесет и прве са Швабама, четрдесет и пете са Америма, двије хиљадите и неке са киме год.

Ово је филозофија свих побједника. Сви који су у историји побјеђивали, понашали су се овако. Сви који су губили, нису.

Мислите о томе.