Три су, макар формално-правно посматрано, власти у држави. Законодавна, извршна и судска. Ма, није ваљда?

Законодавна власт бира се тако да грађани одаберу неке од кандидата који учествују на изборима, презентујући своје идеје и програме. Извршну власт бира законодавна власт, тачније већина посланика у парламенту, која се сагласила да мандат за вођење владе повјери онима који је увјере да тај посао могу да раде на оптималан начин. Напослијетку, ту је и судска власт, која се стара о дослиједној примјени правних норми које усвајају законодавна и извршна власт.

Теоретски, законодавну власт контролишу грађани и јавно мнијење, извршну власт контролише законодавна и такође јавно мнијење, док је судска власт у начелу независна и од законодавне, а поготово извршне власти.

Тако каже теорија. Пракса у Републици Српској каже сљедеће: законодавна власт бира се тако што грађани верификују претходно одабране кандидате од стране политичких партија (заправо, центара финансијске моћи), извршну власт чине или контролишу они који су претходно бирали законодавну, док је судска власт независна једино од правде.

Грађани имају шансу да на изборима промијене носиоце законодавне и извршне власти. Формално они то могу да учине тако што ће ускратити своју подршку владајућим странкама, а исту дати оним опозиционим. Суштински то могу да учине уколико се више образују, информишу, активирају и координишу. Тиме се заправо почиње процес формирања грађанског друштва, које успоставља јасне вриједносне параметре, и које не толерише искакање од истих.

Међутим, кад је у питању судска власт, грађани на њу немају било каквог утицаја, што је потпуно апсурдно, јер свака власт, па и судска, треба да постоји због грађана, а не обрнуто. На судску власт грађани Републике Српске данас апсолутно не могу да утичу, иако она итекако утиче на њих и њихове животе.

Пара врти гдје судија неће

Заправо, реформом правосудног система омогућено је једино финансијским центрима да фактички контролишу правосудни систем Републике Српске, као и Федерације БиХ, и то преко Високог судског и тужилачког савјета, који има одлучујући утицај приликом избора судија свих судова у БиХ, почев од Суда БиХ и врховних ентитетских судова, па све до основних судова, као и тужилаца у свим тужилаштвима у БиХ.

Звучи невјероватно, али је истинито-грађани у Републици Српској и ФБиХ апсолутно не могу не само да контролишу, него и да на било који начин утичу на судску власт, а занимљиво је и да ни парламенти у БиХ такође немају такву могућност.

Због чега све ово пишем? Из једноставног разлога: у Републици Српској и ФБиХ постоји општи консензус да овим простором поодавно владају криминалци, и да је ова чудна држава свакаква, само не правна. А поготово праведна. Логично је онда да се постави питање рада правосудног система.

Да правосудни систем ради свој посао квалитетно, носиоци законодавне и извршне власти не би могли да се понашају онако како се понашају. Овде постоји озбиљан проблем: правосудне институције једноставно одбијају да примјене дослиједно правне норме према свим грађанима. Дакле, оне се према грађанима који поступају на исти или сличан начин не односе једнако, чиме се руши основни темељ правосуђа-правичност.

Они који имају грдне паре (које најчешће не да нису стечене поштено, него се до њих дошло бруталном пљачком народних ресурса) и њима блиски носиоци политичке моћи уживају потпуну заштиту од стране правосудних институција, услијед чега су грађани таоци свепрожимајуће мафије, која у потпуности контролише овај простор. А ако мафијаши неометано раде свој „посао“, онда је јасно у каквом стању се налази читав правосудни систем.

Шта може да се учини?

Политичари често, поготово у предизборна времена, обећавају да ће похапсити криминалце. Они, заправо, то могу да учине, јер је полиција механизам извршне власти. Добро, и шта онда? Полиција ухапси криминалца, а онда га суд ослободи. Да ли је потребно да подсјећам на случај Рајка Савића? Или, неки кажу да ће реформисати правосуђе. Како? Сама реторика није довољна.

Суштински проблем правосуђа овде јесте недостатак корелације између права и правде. Сви ми добро знамо да овдашњи моћници нису баш потпуни идиоти, те да знају како да своје поступке правно верификују, поготово кад имамо у виду спрегу тајкуна, политичара и носилаца правосудних функција. Дакле, потебно је ту спрегу разбити. Како то учинити? Једноставно. Правосудни систем потребно је демократизовати.

На примјер, нема разлога да се у правосудни систем, између осталих механизама који омогућавају значајније учешће јавности у оцјени рада правосуђа, не уведе поротни систем суђења. На тај начин долази се у ситуацију да макар у кривичним стварима, поред професионалних судија, суде такође и поротници. Ријеч је о томе да о чињеничним питањима у неком конкретном предмету одлучују поротници, који се бирају из реда моралних и одговорних грађана, који не морају имати правничко образовање, док о правним питањима одлучују судије професионалци.

На тај начин добрим дијелом елиминише са евентуална самовоља носилаца правосудних функција, који данас имају ексклузивно право да одлучују не само о томе шта је по праву, него и шта је по правди,што је потпуно бесмислено, јер осјећај за правду имају и они који нису правници. Тиме се битно смањује могућност да се доказани злочинци уз смјешна образложења пуштају на слободу, чиме се шаље јасна порука будућим делинквентима да им је све дозвољено, уколико су довољно блиски центрима моћи у држави.

Поротни систем суђења омогућује да и грађани стекну одговорност за функционисање правосудног система. Уколико своје право не употребљавају на праведан начин они постају директни саучесници у одржавању једног скарадног система, и немају онда право да се буне против истог.

Овакво рјешење свакако није ново и револуционарно. Поротни систем суђења предвиђен је на примјер у правосуђу Енглеске, Канаде, Русије, Сједињених Држава и Аустралије. Једноставном компарацијом долази се до јасног закључка о квалитету ових и нашег правосудног система. Иако су далеко од савршеног, јасно је и да нису толико близу катастрофалном, какво је наше.

Мислите о томе.