Прије свега да кажем да се ни мени филм „Турнеја" не свиђа. Али ја се сада нећу бавити филмом, него неким тезaма које су се, онако узгред, провукле кроз рецензију Дани(ј)ела Симића, али се у нашој средини узимају као неоспорне истине, проистекле из националистичког дискурса. Вјерујем да је разматрање тих предпоставки важније од приче о самом филму. Пођимо редом.

Теза бр.1. Симић на почетку тврди у „ прошлости, као и већина градова у предратној БиХ, плански је привредно, а поготово културно депривиран у корист Сарајева. Но, у случају Бање Луке, помоћу механизама комунистичког централизма и тадашњих недемократских система управљања друштвом, даван је посебан нагласак на њену провинцијализацију."

Сарајево јесте постало центар свих дешавања у Босни и Херцеговини, али једнако као и Загреб у Хрватској, Београд и Нови Сад у Србији или Скопље у Македонији. Све што је речено за Бања Луку, може се односити и на Тузлу, Краљево, Вараждин или Марибор. У сваком друштвеном систему су постојали административни центри који су се развијали на уштрб других градова и региона. Па зар данас у Репубици Српској немамо Бања Луку као епицентар, док је све остало „туга и чемер". Са овом констатациојом ће се сложити највећи број становника Републике Српске од Зворника до Требиња. Питање је да ли је та провинцијализација остатка Републике Српске, дио неког плана и чијег? Ако јесте, молим Вас да јасно и гласно кажете ко је креатор тог плана, а ко су извршиоци.

Теза бр. 2. „Филмови који су о рату у Босни снимани у Београду, у Републици Српској су доживљени са смјешом гађења и љутње. Срби изван Србије су жељели неки филм који ће се, након дејства пропагандне машинерије која их је представљала као негативце, са макар мало наклоности осврнути на њихову борбу у протеклом рату. Умјесто тога, Београдски редитељи су играли на додворавање укусу жирија великих свјетских фестивала на Западу."

Мени је сасим разумљиво да људи који нису осјетил „чари" рата имају своје виђење истог, па макар они били и из Београда. Једнако ми је разумљиво да Бошњаци другачије опажају рат, од Срба и Хрвата. То што се естетика „београдских" филмова не свиђа публици у Републици Српској, не значи да су ти филмови лоши. Добар филм не повлађује укусу било кога, већ Вас тјера на размишљање и преиспитивање. А што се тиче међународних награда, који су ови филмови добили, е њих се нешто не сјећам, барем не оних најпрестижнијих.

Теза бр. 3. „У бившој Југославији, сваки посљератни филм се ишчекивао као нека врста националне психотерапије. У Загребу и Сарајеву су снимани колор филмови црнобијеле поетике, са јасном пропагандном агендом, у којој се Срби недвосмислено приказују као негативци. Само у српском филму се могло чути да је "рат бесмислен", "да смо сви исти", односно обилато се користио неки општечовјечански, хуманистички и антиратни патос."

Па није само код нас филм служио у пропагандне сврхе, можемо наћи много примјера у свим киноматографијам, у којима је филм има ту улогу. Такви филмови се нису снимали само у Сарајеву или Загребу, снимани су и у Београду. Која је разлика између „Отписаних" и „Валтера" или „Ужичке републке" или „Капелских кресова". О Србима као дежурним негативцима у тим филмовима, би требало дати више аргумената, али је жива истина да је четнчка иконографија некако више „филмична", у односу на „безличне" недићевце, усташе или балисте. Такође би било интересантно видјети који су то „српски" филмови били толико антиратни, да одскачу од филмова снимљених у Сарајеву и Загребу. „Црни талас" јесте из потекао из Србије, али су ти филмови преиспитивали многе ствари, а не само улогу једног народа у Другом свјетском рату.

Теза бр. 4. „Тако овај котао, под условом да уопште држи воду, у себи кува престарјели жал једне соцреалистичке самоуправне културе, која је била толико моћна и узвишена, да су је преко ноћи поразили народњаци. Начињен само зато да би Горан Марковић, као комерцијалан и режимски редитељ који се није снашао у ратној промјени система, иживи своје тадашње фрустрације."

Можемо мислити шта год хоћемо о култури из периода социјализма, али је сасвим сигурно да је било много боља у односу на садашњу. Колико је та култура била узвишена, тешко је рећи, али знам да њу нису празили народњаци, већ преко ноћи пробраћени и новокомпоновани Срби, Хрвати и Бошњаци. Зар ћемо заборавити да су почетком деведесетих година систем вриједности, а богме и културу, наметале тадашње државне телевизије, новине и послушни културни и јавни радници. Нису Ера Ојданић, Цеца или Томпсон узрок рата, они су само последица свега тога. Будимо поштени па рецимо да ли је данас стање боље. Опет имамо партијске писце, сликаре, спортисте, институције и манифестације. Шта се промијенило у протеклих двадесет година? Скоро ништа. Волио бих да добијем више чињеница које поткрепљују тезу да је Горан Марковић режимски редитељ.

Теза бр.5. „Зато, у најсажетијој оцјени, без икакве сумње би се могло рећи да је циљ био снимити филм, којем би у поднаслову стајало: ЈА НИСАМ СРБИН, ЈА САМ ГЛУМАЦ! - као што, укљештен у минском пољу ничије земље, узвикује један од ликова на овој отужној Турнеји."

Проблем идентитета појединца на нашим просторима је један од најважнијих проблема с којим се свакодневно сусрећемо. Када живите у земљи каква је наша на питање, „Ко сам ја" једини тачан одговор је „Ја сам Србин, Хрват или Бошњак". Али, то није нормално. Сводити мноштво наших идентитета, на само један етнички, је погубно за нормалан развој људске психе. Питам се, због чега би ја био најприје Србин, а не отац, мушкарац, психолог, љубитељ техно музике или блогер? Сви ови идентитети су једнако важни, као и етнички идентитет. Зашто је бити Србин нешто што је толико узвишено и важно, у односу на било који други идентитет? Одговор је врло једноставан, зато што живимо у друштву у којем је етничка припадност, колективизам и патријахалност мјерило свих ствари, а страх од других, најефикасније средство манипулисања домаћих политичара.

Овдје ћу стати јер мислим да сам довољно рекао, али би се још много тога могло рећи о улози новинара, писаца и „интелектуалаца" тј. сенатора у рату у Босни и Херцеговини, о улози србијанске полиције и војске у току рата, о патриотизму који су појединци добро наплатили, о југоносталгији. Биће прилике.