Ако сте рођени прије 1972. године, онда се можете сјетити прича с почетка деведесетих година, многобројних националних душебрижника, о моралном суноврату нашег, али и других народа, под „јармом" атеизма и комунизма. Поука је била сасвим јасна: све било другачије тј. боље, да смо се држали своје вјере и своје цркве, а неки су спомињали и краља.

Као један од првих корака у нашој вјерској и духовној обнови, у Републици Српској је било увођење вјеронауке у основне школе 1992/93 године. Политичари су то аминовали, педагози су то покорно прихватили, свештенство прионуло на посао, родитељи су били одушевљени, а дјецу нико ништа и није питао.

И тако је почело духовно уздизање наше дјеце, а тиме ваљда и цијелог друштва. Прошло је много времена од тада, дјеца су порасла, али остаје питање, да ли је вјеронаука нас и друштво у цјенлини учинила бољим?

Хајде то да размотримо кроз анализу циљева које су заговорници и спроводитељи идеје, вјеронаука у школе, поставли пред себе, у плановима и програмима овог предмета.

• Увођење ученика у област духовно-вјерског живота, са посебним освртом на православну хришћанску вјеру којој припада.
Можемо рећи да се то у потпуности остварило. Изучавање вјеронауке је код нас је конципирано тако, да дјеца скоро читаво вријеме уче о "својој" православној вјери, игноришући друге. Такав аутистички приступ изучавања религије је довео до тога, да се православно црквено учење сматра као нешто узвишено, посебно и јединствено, а друга учења као заблуде које су мање важне.

• Добро и правилно информисање ученика у мјери њиховог духовног и индивидуалног узрастања, те у оквиру своје породице увођење ученика у практичан хришћански живот
Овај циље је остварен само дјелимично. Ево и зашто. Дјеца у првих пет разреда основне школе, тешко могу да разумију апстрактна религијска учења. Једноставно речено они науче да репродукују градиво, али га не разумију. Истина је да и највећи број њихових родитеља не може да разумије учење о светом тројству, и многе друге религијске зачкољице. Али то њихово репродуковање се покаже веома корисним на породичним славама, јер мора неко изговорити неку од молитви, а то њихови родитељи, одрасли у комунизму, најчешће не знају.

• Развој осјећања личне одговорности и самосвјесне обавезе, да би се ученик могао правилно опредјелити према добру и злу као основним моралним категоријама.
Е ово је дискутабилно. Када живите у времену у којем је стари систем вриједности полако губи на важности, а нови још није у потпуности успостављен, тешко је разлучити одраслима, а камо ли дјеци, шта је добро а шта лоше. Нисам сигуран да религија има адекватан одговор на моралне дилеме које нас свакодневно муче. Присјетимо се само њезиних ставова о контрацепцији, абортусу, хомосексуализму, ратним злочинима и новопеченим богаташима. Живјети по правилима десет Божијих заповијести, данас, је веома тешко. Бити успјешан данас, никако не иде с правилом „не кради" или „не лажи". Шта тек да радимо с домаћим политичарима? Правило о „љубљењу ближњег свога", интерпретира се у зависности од тренутне политичке ситуације.

• Развијање код ученика самосвјесне и слободне личности, одговорне пред Богом и Црквом као духовном заједницом којој припада.
Камо среће да је тако. У друштву гдје је понизност и послушност главни предуслов за успјех, бити слободан и самосвјестан је веома лоше. Бити одговоран само пред Богом, а не уважавати ставове партије на власти, није баш пожељно. Мислити својом главом и то јавно рећи, није баш нешто што се афимише у нашем друштву, гдје религија и црква имају веома запажену улогу. Дјеца то свакодневно виде, и тешко да их вјеронаука може извести на прави пут.

• Развијање правилног односа према породици и друштву, према људима који другачије живе, мисле и вјерују.
Развој правилног односа према породици је веома апстрактан циљ који вјеронаука ставља пред себе. Можемо претпоставити да то значи промовисање патријахалног модела понашања, у којем се тачно зна „ко коси, а ко воду носи"; или како Вам кажу након вјенчања у Цркви: „мушкарац треба да поштује жену, а жена да слуша мушкарца". Какогод, ни на овом друштвеном пољу нам не цвјетају руже: наталитет нам опада, а повећава се број развода. Не можемо се посебно похвалити ни толерантношћу младих генерација, а ни друштвом уопште. Привид толерантности се одражава само зато, што других и другачијих нема пуно, или нису видљиви у јавности.

Можда Вам моји аргументи не дјелују довољно убједљиво, или можете рећи да би ситуација били много гора да нема овог предмета, али би био свакако поштено и одговорно да се ефекти вјетронауке сагледају кроз објективне друштвене показатеље и видимо да ли су генерације које су одрастале на вјеронауци боље, лошије, или исте у односу „изгубљене" атеистичке генерације.