Прослависмо и седамнаести рођендан Републике Српске, још мало па пунољетна.

У једној од многобројних емисија, говорило се о идентитету Републике Српске. Тада сам схватио да је слављеница особа, јер само људи могу имати идентитет. Република Српска је женског рода, а то је у складу са овдашњим патријахалном културом. Констатовано је да њезин идентитет никад није био јачи. Ако не вјерујете мени, погледајте њене пропорције тј. статистичке податаке који су усвојени у Народној скупштини Републике Српске.

Ипак, чини ми се да Република Српске зна шта (или гдје) неће, али нисам сигуран да зна шта (и гдје) хоће. То би психоанализа објаснила траумама из прве четири године живота, које су морамо признати биле више него бурне. Према ријечима неких учесника емисије Република Српска је љепша, боља и поштенија од свих других удавача, а користи богме и квалитетнију шминку.

За рођендан су се дијелили ордени, али и помиловања. Нисам сигуран ко се више радовао, одликовани или помиловани? Морам се сложити са једним од одликованих, а то је онај чије се име не изговара, који без трунке лажне скромности, рече да је заслужио овај орден. Ако он није, које? Па нису ваљда заслужни ови силни министри?! Кад би их пустио да раде свој посао, одавно би све пропало. То се у мом селу звало "one man show".

Бијаше богме и свечани пријем, који се може најбоље описати неком од наших народних епских пјесама. Био је ту један краљ, мноштво војвода и сердара, али и Турака, потурица и Латина, старих варалица. Да све буде као у десетерцу побринуо се и један Владика. Рају су престављали чланови хора Јединство, са све народним ношњама. Узгред и хор би могао да промјени назив у Саборност. Попови би се свакако сложили, а и некако је српскије. Ретро, етно и друштвено пожељно.

Када прође славље, негдје око 15. јануара, слиједи мамурлук и отрежњење.

И док чекамо пунољество наше љепотице, препустимо се тиховању и молитви. Тако нећемо морати да јавно износимо своје мишљење, то није здраво у посљедње вријеме.