Улазак Ненада Чанка у кућу Великог брата је узбуркао многе духове у Србији. Сви се питају шта он тражи у таквој емисији? Одговор је једноставан, па да придобије још којег гласача. Колико је то добар потез, показаће сљедећи избори.

Можете ли замислити наше политичаре у кућу Великог брата?

Силајџић не би излазио из оне исповједаонице, гдје би по цијели дан молио Великог брата и међународну заједницу да нешто учини по питању српских политичара и кућу учини цјеловитом и недјељивом.

За разлику од Силајџића, Радмановић не би смио отићи у исповједаоницу сам, само с неким из странке. У овом тренутку је важно да нико из СНСД не остане насамо с Великим братом, јер то се може свакако протумачити.

Жељко Комшић из принципа не би улазио у исповједаоницу, он се навикао на блоговање.

Чим би ушао у кућу Милорад Додик би пар пута сочно опсовао, воли то народ, а онда би затражио да Срби контролишу 49% територије куће, коју би одмах прогласио љепшом и просперитетнијом. Један од услова да овај политичар уђе у кућу је постављање кошаркашког коша у дворишту и караока музичког система. Кошарку би играо с Тихићем и Човићем, али би свак на свој начин интерпретирао број постигнутих кошева.

Што се тиче опозиције Додик не мора да се секира, она учествује у другој емисији под називом Сурвивор.

Улазак Сулејмана Тихића у кућу био би условљен уласком Бакира Изетбеговића у исту, јер ако би оста 30 дана, могао би остати без лидерске позиције у странци. Што се тиче подјеле куће по ентитетима то је за њега реалност и прихватљиво, мада би на крају испало да није баш све добро сконтао.

Драган Човић би у кућу ушао само ако има осигуран имунитет од судског гоњења и да га фризер може сваких пет дана обилазити. Тако ил никако.

Пошто је „забетонирао" своју лидерску позицију у странци Лагумџија би свакако ушао у кућу растерећен. Он би покренуо иницијативу да се Велики брат, преименује у Велики друг, јер он и његова странка баштине тековине антифашизма. Зна се које се ословљавао у току протеклих ратова с браћо и сестре.

И док би ови политичари боравили у кући, народ би гласао свако за своје, и то није ништа ново. Већ после првих номинација, довело би се у питање начин гласања и пребројавања гласова. Свако избацивање би се опажало као угрожавање виталног националног интереса и прегласавање, и доказ вјековне тежње других народа да га „шукну" нашем народу. Наравно одмах би се поставили питања праведности расподјеле средстава које добијају од Великог брата и да ли је број учесника у складу с пописом из 1991.

Ако мислите да сам заборавио на Шпирића грдно се варате, он би остао у суровој реалности и напокон самостално управљао Босном и Херцеговином.