Додик је положио је вијенaц на централни саркофаг у Маузолеју гдје је претходно обављен вјерски обред. 

Додик је положио вијенац и на Морнаричком крсту који се налази на узвишењу недалеко од Маузолеја.

Он је истакао да је 20. вијек - вијек страдања српског народа, те да су на крају тог вијека Срби сатанизовани од оних народа којима су на простору бивше Југославије донијели слободу.

- Моје присуство на овом историјском мјесту и одавање поште Српским жртвама дио је заједничког обиљежавања Србије и Републике Српске важних датума и догађаја у историји српског народа - изјавио је за Радио Републике Српске, српски члан Предсједништва Милорад Додик.

Додик је подсјетио да је Крф мјесто које се не може заобићи у српској националној историји и да представља симбол почетака српско - грчког пријатељства.

- Република Српска се на овај начин укључила у обиљежавање страдања српских војника међу којима је и значајан број наших предака са подручја на којем је данас створена наша Република - истакао је Додик у телефонској изјави за РТРС.

Српски члан Предсједништва БиХ је након тога са другим делагацијама испловио на пучину између острва Видо и града Крфа, и положио вијенац у "Плаву гробницу". 

Након тога је заједно са представницима града Крфа, обишао "Српску кућу" гдје га је дочекао кустос музеја Љубомир Сарамандић.

Солунски фронт

Солунски фронт у Првом свjетском рату је настао као покушај Савезника да помогну Краљевини Србији у јесен 1915. против здруженог напада Њемачког царства, Аустроугарске и Краљевине Бугарске. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спријечи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма).

На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале до ријеке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве 15. септембра 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије.

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара српска војска је пребачена већ на прољеће 1916. године, послије опоравка на Крфу након Албанске голготе.

Већ 1916. српска војска је освојила Кајмакчалан на планини Ниџа послије огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима.

Битка на Кајмакчалану је вођена између 12. и 30. септембра 1916. године, када је Прва српска армија уз велике губитке успјела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара.

Између 26. и 30. септембра 1916. врх је више пута био заузиман док га српска војска није заузела 30. септембра. Српске снаге су укупно имале 4.643 погинулих, рањених и несталих војника, од којих је Дринска дивизија имала је 3.320 односно 3.804 избачених из строја или три четвртине укупног броја војника. Међу погинулима био је и командант добровољачког одреда Војвода Вук.

Заузимање Кајмакчалана олакшано је српској 1. армији и француским снагама да продуже операције, па је у новембру је освојен појас око Битоља, укључујући, и сам Битољ 19. новембра 1916, што је за српску војску имало значај ослобођења првог комада отаџбине.

Упркос том првом успјеху српске војске након катастрофе 1915, Солунски фронт је остао споредно ратиште, па је од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. За команданта Солунског фронта у међувремену је постављен француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао савјетовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донијета одлука да се коначно крене у пробој Фронта.

Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска коју је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца. Српска војска била је подијељена у двије армије – Прву, којом је командовао Петар Бојовић и другу, на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић (уз регента Александра).

Војвода Живојин Мишић у Заповјести српској војсци за пробој солунског фронта од 13. септембра 1918. године каже:

„Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи цијели успјех офанзиве. Та брзина је у исто вријеме и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вјером и надом јунаци напријед у отаџбину!“

Фронтал/РТРС