"Dragi čika Ramuše, zovem se Milovan, dete sam iz enklave i uskoro punim 18 godina, taman onoliko koliko je i prošlo otkad si nekuda odveo tatu iz sela, valjda da ti nešto pomogne, žurilo ti se pa si ga udarao da požuri i on, a on je pokušavao da se nasmeje da mama i ja ne brinemo, ali bi mu krv potekla iz usta čim ih otvori pa nisam smeo da gledam, bilo me je strah.

Valjda je i njega bio strah, ni on nije smeo da gleda, ili nije mogao, oči su mu bile čudne, velike, ogromne, a zatvorene. I iz njih je tekla krv, ali tata se ne plaši krvi, hteo je da se nasmeje pokušavajući da pogleda u mamu i mene, ali...

Malo sam, priznajem, bio ljut na njega - nikada ne bi otišao bez pozdrava, ali tog dana jeste, a baš je bio lep dan, obećao je da ćemo se igrati s loptom čim završi nešto na njivi, a onda si došao ti i odveo ga, a on ni da mahne ili da kaže nešto onom čiki što što me je udario pesnicom u glavu, pa valjda ljut što sam se rasplakao, šutirao i udarao o onu divnu staru krušku pred kućom dok sve nije postalo mrak.

Bila je to zaista prelepa kruška, moje omiljeno drvo, tata je okačio i ljuljašku o nju, a one čike što su došle s tobom - mamu, golu i krvavu…

Ne znam šta joj se dogodilo, sve je postalo mrak, čuo sam samo kako zbog nečeg vrišti i moli da joj ne rade, pa smeh tvojih drugara, šamare, udarce, neke bezobrazne reči koje danas znam šta znače, pa opet njen vrisak, toliko jak i strašan da sam znao da je nešto jako boli, a onda tišina!

Ja sam krišom gledao na jedno oko, ono što mi je manje bilo krvavo, video sam kako izlaze iz kuće, zakopčavaju pantalone, smeju se, ubadaju noževima mog Blekija koji je lajao na lancu i vade nešto iz njega bacajući svud po dvorištu…

Bleki više nije lajao, umorio se valjda, samo je ležao i gledao u mene, ali nikako da mahne repom ili bar trepne… Opet su me šutirali tvoji drugovi, čika Ramuše. Baš jako, a jedan me je ubo nožem u nogu i povukao sve do vrha butine, kao da ne zna da decu to boli?!

Ti si se vratio bez tate, ušao si u kuću, sigurno da proveriš kako je mama, pa je opet vrisnula do neba i više se ničega ne sećam…

Lažem te, izvini, čika Ramuše, sećam se da sam opet otvorio oko, jedva, ali sam ga malo otvorio i bio ljut na mamu i tatu što nisu tu da mi pomognu da ustanem, kao uvek kad bih pao…

Kuća je gorela, baš jako, skoro da ništa nije ostalo od nje, a zaboravio sam da iznesem igračke iz sobe i pižamicu, mama će se naljutiti ako je ne obučem pred spavanje.

Ne znam zašto, ali mama nije bila ljuta ni zbog čega, samo krvava, modra i gola, onako vezanih ruku za granu kruške i glave pale na drugu stranu, nisam mogao da joj vidim lice, da joj pokažem da sam pao i da dođe da me podigne…

Samo je ćutala, a ja sam plakao, ali sam ipak bio hrabar i puzao sam sve do nje, kroz ono što su izvadili iz Blekija i blato da dođe do mame.

Nisam mogao da ustanem inače bih stigao brže, jako me je bolela noga, ona što mi je čika isekao…

U stvari, sve me je bolelo, ja sam bio jako mali, znaš, pa dete mnogo boli kad ga jako šutiraju, udaraju glavu o drvo, iseku uvo…

To se deci ne radi ni kad su najviše bezobrazna, a ja nisam bio, evo pitaj mamu, rekle su mi komšije da je negde morala da otputuje, ali će se vratiti.

Nije već 18 godina, a ja još čekam, ljut, i ona je otišla, a nije me zagrlila i poljubila…

Znaš li koliko mi je zagrljaja i poljubaca ostala dužna, sve brojim i čekam da joj kažem kada se vrati, a tad i ti možeš da je pitaš da li sam nekada bio bezobrazno dete da me onako tuku tvoji drugari dok si ti bio u našoj kući.

Tata se vratio! Posle sedam godina je došao kući, baš na dan kada sam polazio u školu, a neka deca me gađala kamenjem i razbila glavu, a ja sam ih slagao da ću ih reći mami i tati, ali su se samo smejali…

Tata je došao, da, ali mi nisu dali da ga vidim, mada ja mislim da to i nije bio moj tata, jer moj tata je imao i glavu i noge i obe ruke, a ne kao ovaj čika što su ga doneli u nekom ćebetu, ništa nije imao od toga…

Zakopali su ga u jednu rupu blizu one divne kruške, a meni su zavili glavu i odveli me kod komšija, oni žive odmah do žice, valjda da ne smetam dok to urade, pa sam čekao čitav dan, tu sam i prespavao, ali tata nije došao, iako su mi rekli da su i on i mama uvek tu sa mnom, a nisu!

Valjda bih ih video da jesu, mada nekad osetim kao da me mama zagrli i poljubi, onako kako je uvek radila, najnežnije na svetu, ali se okrenem, potrčim, zovem je, no…

Nisam smeo dalje od one žice, inače bih je možda stigao, sigurno je otišla u vinograde…

A, nisam ti rekao da su me ubili onog dana kada su odveli tatu i obesili mamu? Da, umro sam kad si mi ono stao kolenom na grudi i valjda slučajno prerezao vrat…

Umro sam gledajući na ono jedno oko mamu, golu, krvavu i modru, ona nije gledala u mene…

Da sam živ, sad bih napunio 18 godina, ali nema veze, ionako su mi sve igračke izgorele u kući, s čim bih se igrao čekajući da se mama i tata vrate.

Zovem se Milovan, čika Ramuše, lepo piše na spomeniku, imao sam godinu dana kada si došao u naše selo da odvedeš tatu da ti nešto pomogne"

Autor: Mihajlo Medenica