– Ovo nam je, kako smo se rodili, najsrećniji dan u životu. I vjerovali smo i nismo, sada znamo – imaćemo i mi svoju kuću, nećemo još jedni zimu dočekati u udžerici kroz koju zimi duva sjeverac, ljeti prokišnjava, a kroz sobe špartaju pacovi i zmije, i koja nije naša – javili su se redakciji “Iskre”, srećni i presrećni, pre par dana Miloš i Marina sa Golije.

Priča o teško oboljelom junaku sa Košara Milošu Jovanoviću, objavljena proljetos i u „Iskri“ i još nekoliko novina u Srbiji, priča o teškoj muci i nevolji, o životu u tuđoj trošnoj kući koja samo što nije pala, sa 13.000 dinara majčine penzije mjesečno, o Miloševoj majci koja boluje od karcinoma, sestri koja je bez posla, potresla je Srbiju. Javilo se mnogo dobrih ljudi, sakupljeno je tada oko 2.500 evra, ovih dana još hiljadu, i ljudina iz Novog Pazara, dobrotvor Hido Muratović odlučio je da sa tim novcem krene u izgradnju kuće za Jovanoviće, pa, dokle stigne, a stići će, uvjeren je Hido, do zime da Miloša i porodicu useli u novi dom.

– Krenuo sam, postavili smo temelje, izidali zidove, za koji dan dižemo ploču, do kraja nedelje nadamo se da ćemo postaviti i krov. Pomoći će Bog i dobri ljudi, kao što su do sada nebrojeno puta pomogli. Nisam mogao da gledam muku Jovanovića, kada se priča pojavila u novinama javili su se dobri ljudi sa svih strana, iz Novog Pazara, iz dijaspore, iz čitave Srbije, a Jovanovići su zaslužili da im pomognemo – kaže Hido.

Uz pomoć ratnih drugova, Miloš koji boluje od metaboličkih, hormonalnih, psihičkih poremećaja, ljetos je neko vrijeme proveo na lječenju na VMA u Beogradu, iz Beograda se vratio donekle oporavljen, sada se raduje novom domu.

– Naš san je kućica, da možemo mirno da zaspimo, da imamo kupatilo, da samo malo proživimo kao ljudi. Nas život nije milovao, imali smo teško detinjstvo, težak život, valjda smo i mi malo radosti zaslužili. Hvala svim dobrim ljudima, Hidu posebno – kažu Miloš i Marina.

U straćari, u selu Troštica pod Golijom, Miloš Jovanović svake noći sanja Košare i svoje mrtve drugove, krv i raspolovljene glave, bombe kako padaju sa nebesa i vrisku ranjene braće. 

– Probudim se u znoju, skočim, posle po pomrčini lutam oko kuće, ne mogu da se smirim. Zaspim, pa ih ponovo sanjam – priča Miloš u kućici od blata i pruća pod Golijom, koja samo što nije pala. Pred kraj rata, njegovoj sestri i majci, neko je javio da je Miloš poginuo na Košarama, pojavio se par nedelja kasnije, poseban, blatnjav, bolestan.

Mnogo je ljudi već pomoglo da krene izgradnja kuće za Jovanoviće. Hido Muratović pominje firmu „Dado gradnja“ iz Novog Pazara, čije su mašine iskopale temelje i poravnale plac, grad Novi Pazar dao je mašinu da poravna put do kuće Jovanovića, pomoglo je i preduzeće „Pionir“, Murat Muratović i Boško Radovanović.

Neko više, neko manje, za veliku sreću Jovanovića.

Izvor: vidovdan.org