Ujedinjenje Nemačke u okviru evropske konstrukcije, kao i pregovaranje ugovora iz Mastrihta, početkom devedesetih godina prošlog veka, rimovalo se s velikim povratkom Evrope u istoriju – iz koje je bila izbrisana Drugim svetskim ratom i Sueckom krizom iz 1956. Kreiranjem monetarne unije i prvim obrisima zajedničke spoljne politike, Evropa se činila kao jedan od nezaobilaznih stubova globalnog poretka. Završetak hladnog rata razrešio je Stari kontinent obaveze da služi kao prva linija fronta u slučaju eventualnog rata s Rusijom i oslobodio joj je manevarski prostor za vođenje samostalne politike. Pristupanje istočnoevropskih država uniji učinilo je da Evropa u zbiru ima veći društveni proizvod i od jedne Amerike. „Najbolji od mogućih svetova“, uskliknuo bi Volterov Kandid.

Samo dvadesetak godina kasnije, Grčka i Velika Britanija se suočavaju s mogućnošću izlaska iz EU, proširenje je suspendovano, francuski predsednik i nemački kancelar ne smatraju više neophodnom međusobnu konsultaciju pred evropske samite, ekonomski rast je simboličan uprkos nultoj kamati, a Turskoj se – de fakto – prepušta uloga podizvođača za sprovođenje evropske politike migracije i azila. Šta se to desilo i šta je uzrok ovako duboke krize zajedničkog odlučivanja i delovanja? Zbog čega je evropsko samopouzdanje zamenjeno anskioznošću i dubokim međusobnim nepoverenjem? Kakva je pozicija Srbije i šta nas čeka dalje?

Prvi problem na Starom kontinentu je odsustvo velikih narativa i ideja. Evropu su stvorile i podizale elite, kao i tradicionalne partije – takozvane Volkspartei (folkspartaj) s državnicima i vizionarima na čelu. Postepeno, briselska birokratija je preuzimala sve veća ovlašćenja, doprinela osećanju otuđenosti Evropske unije od evropskih naroda i u velikoj meri omogućila krah svih referenduma o zajedničkoj Evropi još od 2005. godine. S druge strane, nacionalni političari su u Briselu našli žrtvenog jarca za svoje lokalne neuspehe, nisu imali viziju uloge Evrope u posthladnoratovskom svetu, pa se tako jedna složena i suptilna konstrukcija svela na perpetualnu igru traženja krivca, a ne rešenja. Postoji, međutim, još dublji problem.

Ljudska zajednica, bilo da je država bilo regionalna organizacija, ne može napredovati bez ideologije, odnosno zajedničkih ideala i ciljeva, što se danas često previđa. Evropska unija je, pak, koncipirana kao savez zasnovan na prosperitetu i individualnim slobodama, ali uz odricanje od tradicije, nasleđa i arhetipskih vrednosti, što se pokazuje kao fatalna slabost u vremenima krize. Kada se jedna strana odrekne svog identiteta, misija pregovaranja s drugom stranom ne postaje lakša, već naprotiv komplikovanija. Evropa bez ideoloških, religijskih i identitetskih repera ne može dubinski razumeti previranja u islamskom svetu, kao ni sopstvenu imigraciju, jer se međukulturni i međuverski dijalog smatra relikvijom starih vremena, koja je nepotrebna savremenim društvima.

To nas direktno dovodi do krize multikulturalnosti u Evropi, što je zapravo pravi uzrok – a trebalo bi da bude i naziv – tzv. izbegličke krize. U situaciji kada male, siromašne države poput Libana i Jordana organizuju prihvat miliona izbeglica, zvuči na prvi pogled neverovatno da Evropa ne može da rasporedi između svojih država članica ni njih 160.000. Ovde se dakle ne radi o izbegličkoj krizi, već o strahu od neuspeha integracije novih muslimanskih doseljenika u evropska društva, u situaciji kad već postoji veliko nerazumevanje sa onim starim.

Treći uzrok krize je postojanje dubokog i snažnog instinkta u evropskim društvima da se u lomnim vremenima svako okreće svojim uskim nacionalnim interesima i protekcionizmu. U prevodu, u Evropi postoji mehanizmi raspodele blagodeti (fondovi, zajedničko tržište), ali ne postoje i neće skoro postojati mehanizmi podele tereta (izbeglice), kao ni podele rizika (nema evroobveznica, ni bankarske unije). U situaciji kada kineska ekonomija usporava, a pregovori o slobodnoj trgovini sa SAD ne napreduju, teško je očekivati skori povratak prosperiteta u Evropi, što znači dalje razgovore o podeli tereta i rizika, koji će i dalje biti traumatični i osuđeni na neuspeh.

Šta sve to znači za Srbiju i šta nas čeka u neposrednoj budućnosti?

U vremenima krize, komešanja i povećane nesigurnosti, svaka država, pa i naša, mora da uveća svoju faktičku suverenost, a to podrazumeva bolje upravljanje resursima, internim procesima i imovinom. U svim ključnim oblastima, Srbija ima suboptimalno upravljanje, bilo da se radi o javnom dugu, granici, javnim investicijama, državnim preduzećima ili vojsci. Da je u Srbiji sistem postavljen naopako, vidi se iz neprekidnog pada cene državne i privatne imovine, ali i u ubrzanom odlivu najkvalitetnijih kadrova.

To dramatično smanjuje specifičnu težinu zemlje na međunarodnoj sceni i redukuje manevarski prostor za suvereno delovanje. Glavni problem Srbije je trenutno u vezi sa erozijom internih kapaciteta, a ne sa spoljnopolitičkim smerom koji je inteligentno odmeren pre skoro deset godina.

Programski direktor CIRSD-a