Време је за повратак Срба расејаних широм света у отаџбинске земље на Балкану. Има ли било ко илузију да је такво нешто лако, колективно и брзо оствариво? Међутим, има ли кога да понуди алтернативу асимилацији у туђини?

Може ли Сеоба Срба једном у нашој историји кренути у обрнутом правцу - назад ка Отаџбини?

Зашто многобројно Српско Расејање још увек нема представнике у Скупштини

Србије, зашто држава и даље поставља своје људе на чело непостојећих или нерепрезентативних организација које наступају у име српске дијаспоре, зашто се све ради на новим поделама и спречавању повратка из емиграције, а ништа на обезбеђивању услова за повратнике? Да ли смо се икада запитали зашто Срби који су толико успешни у том свету у који смо толико загледани и заљубљени немају прођу овде и нису позвани да помогну у сређивању овдашњих прилика?

Могу ли овдашњи, домаћи и приучени западњаци бити аутентичнији, професионалнији, способнији, стручнији и искуснији од Срба са Запада, оних који су се сами изборили за свој успех у животу? Зашто у дијаспори још увек влада толико висок степен неповерења према Матици и зашто је толико њихових иницијатива и пројеката завршило у кошу овдашње корупције, провинцијализма, сујете и одсуства било какве националне стратегије према огромном делу нашега народа који живи ван земље?

Коначно, да ли је могуће да нико озбиљно, аргументовано и стратешки на државном нивоу није поставио питање повратка

Срба из Расејања? Нити је до сада било озбиљног позива на повратак, нити су обезбеђени услови који би такав повратак промовисали и подстицали. Зар су нам вишак и немамо потребе за таквим и толиким потенцијалима Српског Расејања, посебно стручним и финансијским?!

Ето главног разлога зашто морамо заједнички и организовано да се супротставимо вишедеценијској негативној селекцији и радимо на стварању нове српске елите.

Део ње свакако би требало да чине повратници из Расејања! Ова тема је, најзад, и велика провера државе Србије и представља легитиман притисак на све полуге власти да се окрену визији новог поверења и нових односа између матице и дијаспоре, чији би повратак и успешна реинтеграција повратника био један од најважнијих делова.

Коначно морамо да решимо и то питање: ко може да говори у име Расејања и зашто се тај глас не би чуо у Скупштини Србије? Са којим правом се дискриминише трећина нашег народа?

Хоћемо тему дијаспоре као једну од централних националних тема у српској јавности у Матици и идеју повратка као јавну расправу о томе зашто је то важно и како до тога доћи...

Желите ли да се вратите или шта добија Расејање? Желимо ли повратнике или шта добија Матица? Шта ако не повратак? Шта конкретно значи организовати се у Расејању?

Више о Видовданској декларацији Српског сабора Двери прочитајте у прилогу.