Situacija na Kosovu i Metohiji, naročito u njegovim sjevernim dijelovima, gdje žive ljudi srpskog porijekla, čini se da je postupno sve gora. Hapšenja Srba kao i demonstracija sile kosovske policije su svakodnevni i situacija je sada takva da bi odjednom mogla eksplodirati, ali bi se patologija lošeg stanja mogla i kronično dugo nastaviti, bez perspektive iole normalnog rješenja. Što se trenutno događa na Kosovu i Metohiji razgovaramo s direktorom Radija KiM u Čaglavicama pokraj Prištine, Isakom Vorgučićem.

U kakvom je trenutno položaju na Kosovu i Metohiji stanovništvo srpske narodnosti, koje je u ovom trenutku politički i egzistencijalno najizloženija zajednica?

Teško je govoriti o trenutnoj situaciji, a ne obazreti se na situaciju koja je bila do sada. Ta situacija nikada nije bila laka, bilo je raznih teških faza, ali od kraja rata na Kosovu i Metohiji 1999. godine može se reći da je situacija sada najteža. Na severu Kosova mi govorimo o četiri gradića gde je skoncentrisana srpska zajednica: u Severnoj Mitrovici, Zubinom Potoku, Leposaviću i Zvečanu i u tim mestima mi vidimo veliko prisustvo kosovske policije. Ona u prvom redu ne oslikava etničku strukturu tih mesta, što je po kosovskom ustavu imperativ, već su tu policajci isključivo albanske nacionalnosti. Ta činjenica sama po sebi ne bi trebala da predstavlja problem da istovremeno ta policija ne stvara određenu vrstu tenzija i pritisaka, ponašajući se prilično brutalno prema ljudima koji tu žive. Pored toga, u poslednje vreme ono što je vidljivo jeste da kada ljude žele da javno, na miran i demokratski način, iskažu nezadovoljstvo zbog takvog tretmana policije prema njima, ti ljudi bivaju legitimisani, hapšeni, maltretirani i tučeni. Za takvo ponašanje policije postoje snimci mobilnim telefonima na licu mesta.

Ništa od multietničnosti

Kako izgleda svakodnevni civilni život u te četiri općine sa srpskom većinom?

Te četiri lokalne samouprave vode gradonačelnici i opštinski odbornici koji su izabrani na lokalnim izborima, na kojima je sudelovalo tri posto građana, što znači da su ih izabrali samo građani albanske narodnosti, dok Srbi, zbog takvog tretmana prema njima, na lokalnim izborima uopšte nisu učestvovali. Nacionalnost tih opštinskih funkcionera, takođe, ne bi predstavljala problem kada bi ti ljudi radili u korist svih građana u njihovoj opštini, što su i sugerisali ambasadori Kvinte (SAD i Italija, Nemačka, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska), nakon što su ti gradonačelnici izabrani. Međutim, oni rade sve suprotno od toga, ne smiruju situaciju i time ugrožavaju miran život građana srpske nacionalnosti, pa se ukupno gledajući mora reći da je civilni život u tim opštinama iznimno težak.

Čini se da ovakva tegobna situacija na granici (ne)izdržljivosti i puna neprestanih ekscesa policije s građanima djeluje kao igra živaca ili kao proces iscrpljivanja srpske zajednice.

Treba se osvrnuti na prethodni period na Kosovu i Metohiji koji je posmatraču sa strane mogao izgledati kao period koji je bio znatno bolji i u kojem se činilo da se ostvaruje određeni napredak. Radi se o tome da prethodne kosovske vlade nisu poklanjale preterano pažnje svojim manjinama, pa tako ni Srbima, pa je izgledalo da postoji, hajde da kažemo, dobar odnos vlasti prema srpskoj zajednici. Ono što je tu ključno jeste da ni prethodne vlasti, a pogotovo ova sadašnja vlast na čelu sa Albinom Kurtijem, ne žele da daju do znanja Srbima da su oni ravnopravni građani na Kosovu kao i svi drugi. Ova aktuelna vlast čak je otišla korak dalje, ironično rečeno, odnosno krenula je da se bavi Srbima, ali na jedan potpuno negativan način. Sve ono što je prethodno godinama dogovarano kao sporazum i moguće rešenje za taj deo Kosova, da se uspostavi neki kontinuitet u funkcionisanju života, ova vlast je rešila da naglo preseče i da, kako ona kaže, „uspostavi suverenitet na celoj teritoriji Kosova“.

Što bi to točno značilo?

Pa taj zahtev za suverenitetom na celoj teritoriji Kosova je floskula, jer albanske vlasti su i do sada imale takav suverenitet, koji garantuju međunarodne snage NATO-a i međunarodna administracija, koja je tu prisutna od 1999. godine. Ono što kosovska administracija nije posedovala jeste vlast nad lokalnom samoupravom, ali i u kosovskom ustavu piše da lokalna administracija, pa tako i ona u opštinama sa srpskom većinom, ima određena prava upravljanja na lokalnom nivou. Lokalna samouprava naprosto ima pravo da odlučuje o stvarima i problemima koji se tiču tog lokalnog kraja.

Ono što danas vidimo u medijima je otprilike slika na kojoj se vidi kosovska policija koja neprestano nekoga hapsi. Od kada su takve stvari počele da se zaoštravaju?

Stvari su svakako postale lošije sa eksproprijacijom zemljišta pre nekoliko godina koju je poduzela prištinska administracija da bi na tom zemljištu podigla policijske baze, što po ustavu Kosova ona nema pravo, što su i kosovski sudovi utvrdili da je tako. Takođe, nije postojala ni jedna javna rasprava centralne vlasti sa lokalnim stanovništvom o tome zbog čega moraju da se podižu svuda na Kosovu baze policije. Takvih baza na severu Kosova ima u ovom trenutku više od nekoliko desetina i neke od njih su stacionirane na magistralnim putevima. Vi ne možete da pređete sa jednog mesta na severu Kosova na drugo, a da ne prođete pored takve baze i ta policija koja je potpuno militarizovana i naoružana dugim cevima onda legitimiše i pretresa svakoga ko radi najobičnijih dnevnih potreba tu prolazi. Stvorena je tako jedna mučna situacija.  Svakako da policija ima mandat da osigura mir i bezbednost, ali takođe i da obezbedi slobodu kretanja građana i da svojim preteranim prisustvom ne uznemirava ljude. Bilo je slučajeva kada je policija otvarala vatru na ljude koji su tu prolazili u vozilima, da bi se kasnije ispostavilo da su ti ljudi potpuno nedužni. Policija bi možda oko tih slučajeva i pokretala postupke, ali nikad niko od tih policajaca nije trpio sankcije radi takve upotrebe sile.

Vaš opis događaja izgleda kao slika permanentnog izvanrednog stanja na sjeveru Kosova. Kako se ta situacija odražava u trokutu međunarodna zajednica – Republika Srbija – administracija u Prištini?

Moje lično mišljenje je da je nakon 1999. godine i prestanka rata na Kosovu i Metohiji, nakon dolaska međunarodnih vojnih snaga, Srbija svakako odsečena od direktnog uticaja na ono što se kasnije do danas dešavalo. Na Kosovu i Metohiji je uspostavljena neka vrsta međunarodnog protektorata i ta međunarodna zajednica koja se pita i odlučuje o onome što će se tamo događati došla je sa mandatom da uspostavi institucije multietničkog Kosova. U međuvremenu malo se od takve multietničnosti realizovalo. Kao što funkcionišu drugi autokratski ili poluautokratski režimi na Balkanu, tako funkcioniše i aktuelna vlast u Prištini.

Revanšizam na djelu

Kako ta politička situacija na Kosovu i Metohiji zapravo izgleda izbliza?

Uspostava principa multietničnosti i demokratičnosti kosovskog društva, što je kao što rekoh bila glavna namera međunarodne zajednice, bila je od početka problematična, ali kada su 2008. sve velike sile i značajne države priznale Kosovo, tada se administracija u Prištini istrgla iz ruku međunarodnih partnera. U godinama koje su sledile, za vlasti koje su se izmenjivale i u kojima su dominirali bivši komandanti vojske Albanaca u ratu, OVK, moglo bi se reći da su ponešto i sarađivale sa međunarodnim predstavnicima i više su slušali ono što im se sugerisalo. U tom vremenu nismo imali takve vrste problema i takve vrste zastoja odnosa dve zajednice koje imamo danas. Sa dolaskom Albina Kurtija za premijera na vlast 2021. godine, predstavnici Srbije više nemaju direktne kontakte sa predstavnicima srpske zajednice na Kosovu i uvek moraju da mole administraciju u Prištini i da najave svoj dolazak ako hoće da dođu na Kosovo, uz činjenicu da jedan broj srpskih predstavnika ima zabranu za ulazak na ovu teritoriju.

Zašto je utjecaj međunarodne zajednice danas na Kosovu nedovoljno efikasan?

Međunarodna zajednica, odnosno EU, uvela je sankcije kosovskoj administraciji, evo ovo je već druga godina, zbog porasta tenzija i policijskog nasilja na severu Kosova, pa te sankcije nisu dovele do poboljšanja situacije. Pre toga su predstavnici EU sugerisali da izbori za četiri severne opštine u kojima u većini žive Srbi nisu legitimni, jer su na njima učestvovali jedino Albanci i da tako izabrani gradonačelnici i opštinska uprava ne treba da ulaze u te zgrade i opet se ništa nije dogodilo. Kao što se ništa ne događa ni sa upornim odbijanjem Prištine da se počne primenjivati Briselski sporazum i formiranje Zajedničkog veća opština srpske zajednice na Kosovu. Tako da trenutno međunarodna zajednica samo izdaje izjave i sopštenja šta misli o situaciji na Kosovu, ali bez većeg uspeha. Trenutno ljudi na vlasti u Prištini ne žele da slušaju međunarodne partnere, pa onda i te sankcije ne shvataju ozbiljno.

Živite i radite na Kosovu. Kako komentirate tu spiralu zle krvi koja traje tako beskrajno dugo?

Ja nisam ovde rođen, ali ovde živim već 30 godina i mogu da kažem, to nije lako izgovoriti, da sam ja ovo što se danas dešava sa kosovskim Srbima već jednom proživeo i vidim neverovatne sličnosti kada su na Kosovu i Metohiji Albanci bili manjinski narod u okviru Srbije. Gledao sam svojim očima istu političku represiju i isto nerazumevanje prema potrebama manjinskog naroda. Takođe, u opštinama gde su Albanci imali većinu bili su Srbi gradonačelnici i odbornici, bila su hapšenja, prebijanja i zabrane okupljanja, ako se sećate događaja početkom 90-ih. Imate danas komentare Albanaca na društvenim mrežama da današnja represija albanskih vlasti u Prištini prema Srbima liči na represiju Miloševićevog režima prema Albancima u 90-ima. To su sa jedne strane jako hrabri komentari od strane tih Albanaca da uopšte spominju da je režim Albina Kurtija represivan i takvih glasova je vrlo malo, ali sa moje strane ovo što sam rekao je objektivan prikaz stanja u kojem se sada nalazimo. Ono čega se plašim, ako se situacija ne smiri, jeste da gnev Srba koji je danas jako velik, može da eskalira i da stvari postanu puno gore.

Koliko je ispravna teza, gledano iz vašeg ugla, da od Triglava do Đevđelije, odnosno na čitavom Balkanu postoji deficit tolerancije određene većine prema manjini?

Mislim da ste potpuno u pravu. Nažalost tako je svuda u ovim krajevima. Balkan je prošaran mnogim narodima i odnos prema manjinama je na vrlo lošem nivou. Svakako, ljudima je najbitnije ono mesto gde žive i ono što mene sada boli na Kosovu je što Albanci koji su danas apsolutna većina i koji su već proživeli u 90-ima odnos neke druge većine prema sebi kao manjini i protiv čega sam ja apsolutno bio u tim godinama, već nakon par godina od završetka rata očigledno nisu imali želju za jednim multietničkim Kosovom, nego želju za dominacijom i svakako za revanšizmom. Žao mi je što Albanci propuštaju tu priliku da kada na terenu imaju mogućnosti za blagonaklonošću i tolerancijom prema manjini, oni tu priliku potpuno zanemaruju. Srbi nisu prihvaćeni kao ravnopravni građani na Kosovu i da, jasno mi je da je vrlo često tako u odnosima većine prema manjini na mnogim mestima na Balkanu. Vi na kapilarnom nivou na Kosovu možete videti da Srbi i Albanci međusobno posluju, prodaju robu jedni drugima ili da se seljaci međusobno ispomažu. Moglo bi se reći da bi možda izlaz bio u ekonomskom napretku za sve… Da, možda, ali sve te naše državice su zarobljene u autoritarnim vladavinama raznog tipa, često u sprezi sa kriminalom i loš odnos među etničkim zajednicama takvim oblicima vladavine samo ide u prilog.

Foto: KoSSev

Izvor: p-portal.net/Bojan Munjin