Свети Сава био је архиепископ аутокефалне српске жичке архиепископије, законописац,  дипломата, књижевник и ходочасник, као и оснивач прве српске болнице. 

Празник светог Саве један је од највећих храмовних и породичних празника, светкују га многе занатлије, а проглашен је и за школску славу. У школама тај дан је радни, али нема наставе.

Школе прослављају школску славу у знак сјећања на српског просветитеља и утемељивача образовања, свечаним приредбама и сјечењем славског колача.

Први писани траг о школској прослави Савиндана је из 1734. године када је обиљежен у Сремским Карловцима.

Кнез Михаило Обреновић донио је наредбу о школској прослави дана светог Саве у Србији, што је било регулисано законом од 13. јануара 1841. године. Слава је у то вријеме уведена и на Лицеј, а од 1864. године на Универзитет.

У одлуци Попечитељског просвјештенија, представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за патрона свих школа и да се од тада у свим школама најсвечаније прославља.

Савиндан се прослављао као школска слава све до 1945. године, када је укинут одлуком тадашњих власти, а послије полувјековне забране у комунистичком режиму прослављање празника настављено је  у Србији 1989. године.

Празнична пјесма за Савиндан је Химна светом Сави.

Химна светом Сави настала је, претпоставља се, крајем 18. вијека или у периоду 1804-1817. године. Оригиналан рукопис није сачуван, него само препис из 1832. године па је аутор непознат.

Светосавска химна је прва српска химна новог вијека.

Ко је био свети Сава

При рођењу Растко Немањић - свети Сава био је рашки племић из владарске породице Немањића.

Најмлађи син српског жупана Стефана Немање - принц Растко, чије је монашко име Сава, живио је од 1169. године (по другим подацима рођен је 1175. године), до 1236.

Растко Немањић је у Никеји 1219. од византијског цара Теодора Ласкариса и васељенског патријарха Манојла и Харитопула издејствовао аутокефалност (самосталност) српске цркве и српску архиепископију, за чије је средиште одредио манастир Жичу.

На мјесту где је сада Пећка патријаршија, још је за живота светог Саве (архиепископ 1219-1233) основан метох манастира Жиче, тадашњег сједишта српске архиепископије.

Желећи да средиште српске цркве буде на мање угроженом мјесту и ближе средишту државе, архиепископ Арсеније I (1233-1263) подигао је на том жичком метоху код Пећи Цркву Светих апостола.

Свети Сава је преминуо у  тадашњој бугарској престоници Трнову 25. јануара 1236. године, на повратку из ходочашћа у Јерусалим, послије једне дипломатске мисије за Бугарску архиепископију.

Према записима из тог времена, глас о смрти Растка Немањића стигао је у Србију два дана касније, 27. јануара и тај дан је црква установила као празник којим се обиљежава успомена на његов живот и дјело.      

Мошти светог Саве су из Трнова пренијете и сахрањене у манастир Милешева 1237. године. Синан Паша је његове мошти спалио 1594. године на Врачару гдје се данас налази спомен храм који му је посвећен.

Срби су у вријеме светог Саве били пред великим изазовима и вјероватно би на крају, да га није било подлегли утицају римокатоличког запада.

Празник светог Саве, ктиторска је слава Хиландара која ће и овај пут окупити бројне госте, међу којима су и монаси из осталих светогорских манастира и епархија Српске цркве.

Свети Сава је написао да не гради Хиландар себе ради, већ због свога народа, „јер где ће се свештенство боље обучити и одакле ће лепшу догму у Србију пренети“.

Подигнут као образовни центар, Хиландар и данас пројектује дубоку преданост молитви и зрачи моћну енергију, како су и замисли његови градитељи, Стефан Немања и син му Сава, српски светитељи.

Хиландар је једина српска кућа која никада није освојена, која живи без прекида више од 800 година. И када се десио пожар у ноћи између 4. и 5. марта 2004. монаси нису обуставили служење вјерских служби не одступајући од молитве Богу.

Свети Сава основао је и Прву српску болницу у манастиру Хиландар.

Успомену на светог Саву чува и Манастир Свете Катарине у Египту настао на светом мјесту на Синајској гори.

Тај манастир који се према ријечима оца Јустина, може похвалити непрекидном историјом дугом 1.700 година уз непроцјењиве вриједности, попут дијелова из прве Библије или иконе Исуса Пантократора, осим сјећања на боравак светог Саве чува и најстарији сачувани псалтир на старословенском - српски псалтир.

Вјеровања

Постоји низ вјеровања у српском народу везаних за Савиндан, међу којима и то да ће се „ако на светог Саву грми десити важни догађаји у земљи“.

Многе занатлије - ужари, мутавџије, опанчари, обућари... светог Саву сматрале су својим патроном и узимале његов дан за еснафску славу.

У многим крајевима Светог Саву нарочито празнују сточари.

Многи српски народни обичаји око светог Саве везани су и за стоку и за страх од вукова па се тако пред Савиндан стока није смјела тјерати у шуму из страха од вукова, јер би то за њу било погубно.

Такође, тих дана ништа се није смјело радити са сјечивом, бритве нису отваране да би вуцима чељусти остале склопљене, а жене нису смеле ништа бојити у црвено да вуци не би клали стоку.

Име светог Саве носе многи топоними, као што су Савина, Савиница, Савина вода, Савина греда, Савина стопа, Савин извор, Савин поток, Савина страна, Савин кук, Савино почивало.

Извор: танјуг