Dužnost svakog člana društva je da se bori protiv pogubnih ideja, jer one kada jednom uđu u um naroda, nastavljaju dugo tu da parazitiraju i proizvode pogubne posljedice.

Saša Stevanović zagovara narativnu ekonomiju. Po tom shvatanju činjenice i realnost nisu bitne, bitna je samo priča koja se izmisli i plasira. Koncept narativne ekonomije je nastao iz postmodernizma koji tvrdi:

1. Da ne postoji objektivna stvarnost, nego je ono što mi smatramo stvarnošću društvena konstrukcija.
2. Obzirom da ne postoji objektivna stvarnost, ne možemo ni utvrditi da li je nešto tačno ili netačno, te stoga ne postoji ni Istina.
3. Razum i logika nemaju univerzalno važenje, nego su to koncepti koji važe samo unutar postojećih intelektualnih tradicija i društvenih konstrukcija.

Postmodernizam je sa ovim svojim postulatima dao plodno tlo za razvoj raznih teorija, koje se sada nisu morale opterećivati time da li odgovaraju stvarnosti, da li su tačne, da li su razumski i logički održive. Obzirom da te teorije nisu empirijski provjerljive ni naučno zasnovane, ja ću ih u daljem tekstu nazivati ideologijama.

Tako imamo voke ideologiju, koja kaže da 2+2 ne mora da bude 4, nego može da bude bilo koliko, te da je matematika koncept koji su izmislili bijelci kao sredstvo opresije nad drugim grupama i rasama.

Zatim tu je rodna (džender) ideologija, koja kaže da pored muškog i ženskog pola postoji još slovom i brojem 72 polova. Da bi vi bili bilo koji od ovih polova, dovoljno je samo da se tako izjasnite, jer kako postulati postmodernizma kažu: ne postoji objektivna stvarnost, ne postoji istina, a svako može imati svoj poseban razum i logiku. Na internetu su dostupni nebrojeni primjeri katastrofalnih posljedica koje dženderisanje i vokizam ostavljaju na društvo.  

Naizad, kao još jedno čedo postmodernizma imamo narativnu ekonomiju. Nikakve činjenice nisu bitne, bitna je samo priča koja se priča i kao takva utiče na ponašanje pojedinaca koji donose ekonomske odluke. Ako to prevedemo na prost jezik, vidjećemo zašto je ova ideologija primamljiva elitama, upravo jer tvrdi da: Laganje o objektivnoj stvarnosti dovodi do ekonomskog rasta.

Lažima do blagostanja. Lažima do ekonomskog rasta. Lažima do pobjede. Lažima u bolju budućnost.

Sada kad smo pokrili osnovne teoretske postavke, možemo se posvetiti nekim tačkama u navedenoj kolumni.

Prvo što mi je zapelo za oko je izjava: „Ukoliko stvorimo deficit 5%, to je impuls od 800 miliona KM. Ako nema deficita, nema ni impulsa.“  Pazite molim vas: stvara se deficit! Ne stvaraju ( ne proizvode) se robe i usluge, nego se stvara deficit.

Poso je to, bajo moj!

Uspjeh je veliki ako se stvori deficit.

To oni čine radi nas, da nama bude bolje.  

U ovoj izjavi se namjerno prećutkuje odgovor na pitanje: do kada deficit? Hoćemo li moći u nedogled da se zadužujemo i povećavamo deficit, te tako dajemo „impulse“ našoj privredi? E pa neće moći. Zadnjih 10 godina Evropska centralna banka je kamatne stope držala na 0%, sada je ta kamatna stopa 4.5%. ECB je morala da podigne kamatne stope zbog visoke stope inflacije koja se pojavila u Evropi i zbog ubrzanog raspadanja lanaca snabdijevanja. Neće niko da radi, kada može da uzme kredit 0% i kupi sve što mu treba. Ali od koga da kupi, kad neće niko da radi jer su kamate 0%?

Što Elon Mask kaže: ako ne proizvodiš ništa, onda nema ničega. (if you dont make stuff, there is no stuff). 

Više kamate ECB znače da se Republika Srpska neće više moći zaduživati po 5-6%, nego  8% ili više. Zadnji kredit koji je uzela OC Jahorina, a za koji naravno garantuje Republika Srpska, ima kamatnu stopu od čak 11%!  Era (skoro)besplatnih kredita je gotova,  sa njome i poslovni model reprogramiranja kredita stalno novim i većim kreditom. Pratite šta se dešava na Jahorini, sve to čeka i Republiku Srpsku ako nastavimo kako smo krenuli.

Nadalje, autor kaže: Poznati su primjeri i pravilo je da programi fiskalne konsolidacije razgrađuju društvo, društvenu koheziju, dovode do pada broja zaposlenih, ekonomske aktivnosti, ne doprinose smanjenju javnog duga i imaju veliku političku cijenu ako je vjerovati dokazima u evropskim zemljama kroz 200 izbornih procesa.

Lako možemo preraditi ovu izjavu tako da izgleda da ju je dala osoba sa visokim dugom na kreditnoj kartici ili alkoholičar:

Poznati su primjeri i pravilo je da prestanak konzumacije alkohola, dakle otriježnjenje loše utiču na alkoholičarevo raspoloženje, njegov društveni ugled, bakšiš konobarica, promete kafana, te ne doprinose ukupnom smanjenju konzumacije alkohola.

Logično je da alkoholičar zagovara da se nastavi sa konzumacijom alkohola.

Zatim autor kritikuje ekonomske i monetarne politike EU, pa kaže: „Kada ekonomija usporava, treba je stimulisati, a ne destimulisati.“  Ova izjava je dobra, ona potiče iz Kejnsove teorije. Međutim, kod nas naši upravitelji stimulišu uvijek i stalno, a ne samo kada ekonomija usporava. Kod njih je papučica gasa uvijek dotjerana do poda. A zašto je to tako, vidjećemo malo kasnije.

Svjedoci smo da su prethodne dvije godine bile godine velike ekonomske ekspanzije u Republici Srpskoj, pa nije bilo nikakvih mjera štednje i konsolidacije. Nije ništa sklonjeno sa strane da bude pri ruci kada ekonomija krene da posustaje. Baš naprotiv, vlast je trošila kao pijani milijarder. Samo u periodu od jula 2022. do jula 2023. godine zaposleno je 5600 dodatnih radnika na budžet. Za njihove plate treba 140.000.000 KM godišnje. Odakle?

Kad su dobra vremena onda kažu: nema potrebe da se štedi i konsoliduje, a kad krene loše onda ne može da se štedi i konsoliduje, jer bi to bilo loše po ekonomiju. Uvijek i stalno mora da se troši, što više – to bolje. Gas do daske. U tom svjetlu treba tumačiti i izjavu autora da je godišnji deficit od 1.5% premalen. Bolje bi bilo da bude što više, 5%, 10%, ma i 50% samo ako ima neko (dovoljno glup) ko bi nam dao kredita.  

I tako, kao mala dijeca, oni maštaju šta bi moglo da se uradi kada bi para bilo više nego što ima, ili kad bi mogli da ih štampaju. Zamislite tek onda kakav bi veliki poticaj ekonomija dobila. Upravo isti onakav kakav je dobila privreda  SFR Jugoslavije krajem 1980tih.  

Ono čega se autor ne dotiče, jer je to tabu tema za vladu i elitu, jeste šta ste uradili sa novcem koji već imate na raspolaganju. Da li se moglo uraditi više? Da li se bilo prečih stvari da se urade?

Da bi se preduprijedila ovakva neugodna pitanja, autor kaže: Rashodi budžeta su uvijek nečiji prihodi. Dakle, nema veze na šta i kako se pare troše, to svakako neko oprihoduje i to daje poticaj ekonomiji. Ova izjava negira značaj cijena, i tako uništava temelje ekonomske nauke, kao nauke koja se bavi efikasnom alokacijom resursa. Šta imate alocirati, kada nema veze koliko šta košta. Prema ovoj teoriji svjedno je da li za milion maraka renovirate 3 ili 30 kupatila na UKC. Čak je nebitno i da li ih renovirate na UKC ili na KP Tunjice. Bitno je samo da se budžet isprazni i da to neko (a ko?) oprihoduje.

Ima još dosta da se priča i kaže, ali to ćemo drugi put, za kraj samo još jedan citat:

„Svaka laž koju izgovorimo stvara dug prema istini, i taj dug se prije ili kasnije mora platiti.“

https://www.nezavisne.com/novosti/kolumne/Niko-ne-zna-sta-nas-ceka-stednja-i-restrikcije-su-pogresna-politika/804552

Prenosimo blog Luke Duvnjaka uz odobrenje autora: lukaduvnjak.blog