Od tog kobnog trenutka pre trideset godina Žarko je imao puno uloga, postao je još voljeniji i slavniji. Na seminarima glume će izučavati njegove pokrete i glas, njegovu mimiku i pogled, poslednjih godina sve tužniji. Ni veštačka inteligencija neće moći da pronađe algoritam koji dešifruje njegove promene uloga i karaktera, niti će shvatiti zašto je sam sebi potpisao presudu, osudivši sebe da bude najbolji.

Lauševićeva vladavina trajala je sve do onog trenutka dok konačno njegova savest nije postala mirna. Taj trenutak, glasila je njegova konačna presuda samome sebi, predstavljaće čas njegove smrti. O tome Žarko ništa nije objavio, niti je o tome rekao nijednu reč. Samo je odšetao sa scene, iz kadra, iz života, ispraćen ovacijama. To je znak da se konačno pomirio sa sobom. Zli dusi napustili su Žarka Lauševića 15. novembra i ostavili su ga da počiva u miru.

Bilo je to isuviše davno da bi se mnogi setili. Mladi, talentovani glumac furiozno je ušao u kadrove jugoslovenskog filma. Bio je lep i talentovan, pa su ga tadašnji novinari opisivali kao jugoslovenskog Toma Kruza. Samo 1982. godine snima pet filmova, a onda niže po nekoliko godišnje, kao na pokretnoj traci. Bio je Pavle u „Šmekeru”, potom Šilja u kultnom „Sivom domu” Darka Bajića, mladi partizanski komandant u „Oficiru s ružom”, knez Mihailo Obrenović u „Vuku Karadžiću”, Braco Gavran u „Braći po materi”, Miloš Obilić u „Boju na Kosovu”... Mogao bih ovde da ređam njegove uloge i popunim tekst, bilo bi to sasvim dovoljno, ali malo filmskih kritičara i poznavalaca filma je primetilo da ga dve uloge spajaju sa Slavkom Štimcem. Zašto su kao tandem njih dvojica tako zanimljivi? Slavko Štimac je filmsku karijeru započeo kao naturščik, nikada nije završio filmsku akademiju, već ga je kroz karijeru vodio nestvarni dar koji je imao u sebi.

Žarko je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta i katapultiran je odmah po završetku studija u filmsku stratosferu jugoslovenske kinematografije, koja je, kao i velika zemlja, brojala svoje poslednje godine. U nezasluženo nezapaženom televizijskom filmu „Svečana obaveza” Božidara Nikolića, po scenariju Siniše Kovačevića, Žarko Laušević i Slavko Štimac igraju sa najvećim, Velimirom Batom Živojinovićem.

Za jednu od svojih najboljih dramskih uloga, pored one u filmu „Tren”, „Breza” ili „Skupljači perja”, Bati su bili potrebni jednako veliki mladi pratioci u potresnoj priči o ocu koji odbacuje svog sina kao dete, a zatim mu iznenada dolazi na vojničku zakletvu kako bi se iskupio. Raspad velike zemlje i kinematografije se nazire na krvavom horizontu, a njen simbol Bata Živojinović traži oprost grehova od sina koga je davno napustio. Međutim, Slavko Štimac, koji igra mladog seljaka, ne želi da upozna svog oca i šalje najboljeg druga iz kasarne, mladog profesora geografije da ga zameni. To je Žarko Laušević, lažni sin koji provodi jedan dan sa grešnim ocem.

U igri laži, griže savesti i traženja oproštaja, svako može da pronađe ono što želi ili predoseća. Pre svega, kraj jedne epohe koju simbolizuje veliki tata srpske glume Bata Živojinović i njegovi naslednici za novo doba, Žarko Laušević i Slavko Štimac.

U filmu Zdravka Šotre „Braća po materi” kao da se lična tragedija Žarka Lauševića nagoveštava, ali opet, u zameni uloga. Mladog Veselina, koji isprovociran na maturskoj večeri ubija vršnjaka, igra Slavko Štimac, dok njegovog polubrata Bracu, ustaškog emigranta odbeglog u Austriju, igra Žarko Laušević. Obojica imaju istu majku i različite očeve, partizana i ustašu. I obojica su u zatvoru. Veselin u stvarnom, a Braco u izbeglištvu, ali sa željom da se vrati kod jedinog svog koga ima. Grešnog brata Veselina.

U tom filmu, Bata Živojinović im više nije potreban. Laušević je već inaugurisan u filmsku zvezdu novog, dramatičnog doba koje niko ne može da predvidi i režira, već se samo naslućuje. Dobija „Zlatnu arenu” za najbolju mušku ulogu u filmu „Oficir s ružom” 1987. godine, nagradu „Zoran Radmilović” za ulogu u predstavi „Kanjoš Macedonović” 1989. godine, da bi sledeće, 1990, dobio „Sterijinu nagradu” za lik Svetog Save u istoimenoj predstavi.

Filmovima, predstavama i nagradama nema kraja. Istovremeno je Žarko bedni otpadnik za nacionaliste u predstavi „Sveti Sava”, koja se nasilno prekida, a opet je nacionalni heroj kao Miloš Obilić u Šotrinom filmu „Boj na Kosovu”. Snima četiri-pet filmova godišnje, glavne uloge su mu predodređene, a istovremeno zauzima i pozorište. Pritisak je ogroman, slava teško zamisliva, a vreme je ratno. Psihoza postaje opšte stanje u krvavom građanskom ratu i niko ne zna kada će se drama okončati.

Za Žarka Lauševića časovnik se zaustavlja 31. jula 1993. godine u podgoričkom lokalu gde se služio roštilj. Sa bratom Branimirom slavni glumac ulazi da nešto pojede. Ono što se dogodilo te noći zauvek je izmenilo sudbine do tada nepoznatih ljudi. Žarko i njegov brat su se pokoškali sa mladićima Dragorom Pejovićem, Radovanom Vučinićem i Andrijom Kažićem. Trojica njima nepoznatih momaka, slavni glumac i njegov brat ušli su u vrtlog iz koga nisu mogli da isplivaju. Mladići su napali braću Laušević i započela je tuča. Sve bi bilo drugačije da Laušević nije nosio pištolj. Tuča je bila brutalna i Žarko je pucao. Ubio je Dragora Pejovića i Radovana Vučinića, a teško ranio Andriju Kažića.

Borhes je pisao da je svaki sekund u našim životima niz slučajnosti koje putuju vekovima i susreću se u jednom trenutku. Moguće je da je Žarko pucao u samoodbrani, moguće je da je prekoračio nužnu odbranu. Sve ono što je usledilo posle toga, i suđenje, i robijanje, i njegove odlične knjige koje je napisao, i odlazak u Ameriku, gde je radio kao moler, i veliki povratak, i nove, velike uloge, kao da su bile mnogo važnije za sve ostale nego za njega.

Presudio je sebi davno da bude najveći, znajući da svakom ulogom isteruje po jednog demona iz sebe. Opsesivni kadrovi su daleko više od glume za čoveka koji je živeo da bi sebi oprostio. Ostaće zapisano da je Žarko Laušević preminuo od teške bolesti 15. novembra 2023. godine u Beogradu, ali mnogi neće pogrešiti ako konstatuju da je njegova stvarna smrt nastupila 31. jula 1993. godine u Podgorici.

Piše: Aleksandar Apostolovski 

Izvor: politika.rs