Muzej žrtava genocida 21. aprila obelodanio je da je došao u posed arhivskog dokumenta od prvorazrednog istorijskog značaja – spiska sa imenima i drugim ličnim podacima najmanje 5.631 srpskog deteta koje je spaseno iz hrvatskih logora smrti, zahvaljujući akciji Diane Budisavljević i njenih saradnika. Od tada čestitke za otkriće srpske Šindlerove liste stižu na adresu muzeja, ne samo iz naše zemlje i regiona već i iz inostranstva. Prve su se oglasile srodne institucije u Izraelu i SAD, a zatim i brojni evropski stručnjaci, organizacije, univerzitetski profesori, pojedinci...

– Sve to je još jedan pokazatelj da je muzej međunarodno referentna i prvorazredno važna institucija koja se od osnivanja 1992. bavi najbolnijom temom nacionalne povesti – genocidom počinjenim nad Srbima na čitavoj teritoriji NDH, kao i ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti, čije su žrtve tokom Drugog svetskog rata bili naši sunarodnici – kaže Dejan Ristić, direktor Muzeja žrtava genocida.

Spisak s podacima o najmanje 5.631 srpskom detetu sadrži i informacije o njihovom poreklu i stvarnom identitetu, stečenom rođenjem, pre nego što su predata na usvajanje u hrvatske porodice ili na starateljstvo određenim ustanovama i organizacijama. Da li je neko od njih kontaktirao s muzejom, da li su vam se javljali njihovi potomci?

Dejan Ristić: Bilo je mnoštvo takvih dopisa i poziva. Na proveri podataka i slanju odgovora angažovan je čitav tim našeg muzeja. To su za sve nas potresna iskustva kada ne možete da imate isključivo profesionalni otklon, već reagujete krajnje lično i emotivno. Bio sam u prilici da prvoj osobi čiji smo identitet utvrdili to i lično saopštim. Bilo je to prošlog vikenda u Zagrebu, u prisustvu i uz učešće naše ambasadorke u Hrvatskoj Jelene Milić, koja muzeju pruža kontinuiranu i nesebičnu podršku. S tim čovekom nas je povezala istoričarka dr Nataša Mataušić, koja je doktorirala na temu Diane Budisavljević i njene akcije spasavanja srpske dece iz hrvatskih logora smrti. Njegovo ime je Živko. Tokom susreta nam je dao na uvid dokumentaciju koju poseduje i ispričao svoja najranija sećanja. Ambasadorka Milić ga je zapitala da li želi da u spisku spasene srpske dece potražimo i podatke o njemu. Ćutao je, činilo nam se beskrajno dugi trenutak, a onda je potvrdno klimnuo glavom. U toku dana smo ga pronašli na spisku i to mu javili. Prvo što nas je pitao bilo je: „Da li sam imao braće i sestara?” Odgovorio sam mu da je samo on naveden u spisku koji posedujemo. Onda smo mu rekli koje mu je pravo prezime, kako su mu se zvali roditelji i odakle su bili, iz kog je logora i kada izbavljen i kog datuma je predat na usvajanje jednoj hrvatskoj porodici u Zagrebu koja se, kako nam je ranije ispričao, o njemu požrtvovano starala. Tako je Živko u devetoj deceniji života saznao svoje pravo etičko i versko poreklo. Namera nam je da ga uskoro ugostimo u Beogradu, zajedno s našom koleginicom dr Natašom Mataušić.

Prema podacima iz spiska, iz kojih krajeva su srpska deca odvođena u logore?

Dejan Ristić: Najviše s područja Kozare i iz Potkozarja, ali i iz cele Bosanske Krajine, zapadne i središnje Slavonije, Like, Banije i Korduna. Praktično, s teritorije čitave centralne i severne NDH. Prema lokacijama s kojih su deca spasavana, vidimo da nije isključivo u pitanju sistem koncentracionih i logora smrti NDH u Jasenovcu, kako se mahom pretpostavljalo, već se radi i o logorima smrti u Staroj Gradišci, Jastrebarskom, Gornja Rijeka, Sisku... Inače, ne tako mali broj dece umirao je usled posledica mučenja, zlostavljanja i sveopšteg zanemarivanja u logorima, ubrzo po njihovom izbavljivanju ili po dolasku u institucije gde je trebalo da prođu inicijalnu trijažu i zdravstveni pregled. Jedan broj njih je umirao i nakon izbavljenja, od posledica zlostavljanja i izgladnjivanja.

Na predstavljanju spiska rečeno je da je nastao u drugoj polovini 1942. u Zavodu za odgov gluhonijeme djece u Zagrebu.  Da li je to deo kartoteke Diane Budisavljević, koja joj je oduzeta 1945?

Dejan Ristić: Zapravo, Dianina kartoteka je između ostalog nastala i na osnovu podataka iz zavoda, ovde je reč o izvornom dokumentu, što ga čini još dragocenijim. Valjalo bi podsetiti na koji način je ona sa saradnicima sprovodila svoju plemenitu misiju. U nekoliko navrata, s dozvolom vlasti, odlazila je u logore iz kojih je preuzimala decu. Diana i njeni pomagači su organizovali kamione, železničke kompozicije, autobuse i sva transportna sredstva do kojih se moglo doći, kako bi deca bila premeštena na bezbednija mesta. Uspevala je da dobije poneku baraku, konjušnicu, bilo kakav prostor za smeštaj. Jedan od objekata koji joj je, uslovno rečeno, stavljen na raspolaganje, bio je i Zavod za odgoj gluhonijeme djece u Zagrebu. Kroz tu instituciju, trijažu je prošao najveći broj mališana koje su Diana i njeni saradnici potom zbrinjavali, uglavnom davanjem na usvojenje ili pod starateljstvo „Karitasa”. Dakle, na tom spisku nisu sva deca koju je ona spasila. Smatramo da je tu tek polovina imena, što ćemo utvrditi daljim istraživanjima.

Takođe je rečeno da se do ovog prvorazrednog dragocenog dokumenta došlo uz ogromnu pomoć državnih organa Srbije, iz čega se može zaključiti da je čitava operacija nadrasla okvire uobičajenih muzejskih aktivnosti?

Dejan Ristić: Naš region je prekriven mrežom koju su isplela proustaška udruženja iz središnje i zapadne Evrope, Australije, Kanade i SAD, a ima ih i u Hrvatskoj i BiH. Jedan od primarnih zadataka im je da pronalaze i uništavaju artefakte koji svedoče o počinjenim zločinima, a posebno o genocidu koji je hrvatska država sprovela nad Srbima tokom Drugog svetskog rata. Oni to čine znajući da, ukoliko nema sačuvanih dokaza – zločin se, pravno gledano, nije ni dogodio. Zato je često od presudne važnosti da do određene građe stignemo pre druge strane koja raspolaže značajnim sredstvima i logistikom. Radi toga smo i mi premrežili čitavu Evropu, Bliski istok, severnoamerički kontinent… Ništa od toga ne bismo uspeli bez ogromne podrške predsednika republike, predsednice vlade i brojnih državnih organa i institucija. A bez pomoći nadležnih državnih službi ne bismo imali pravovremene informacije o tome gde je locirana građa za koju smo zainteresovani. U ovom kontekstu, razumljivo je zašto javnosti nismo saopštili gde je i pod kojim okolnostima pronađen spisak dece jer se naša potraga za istorijskom građom ovim ne završava, naprotiv, samo dobija na intenzitetu.

Muzej žrtava genocida poseduje više od 200.000 jedinica građe. Na koji način je nastajala ta impozantna riznica?

Dejan Ristić: Bez obzira na to da li građa dolazi od privatnih sopstvenika, kolekcionara, da li dolazi kao poklon ili putem otkupa, ona prolazi identičnu proceduru, zakonski strogo utvrđenu. Najpre je privremeno primamo radi ekspertize koju obavlja naša stalna stručna komisija. Po potrebi angažujemo i stručnjake iz drugih nacionalnih ustanova kulture ili iz Nacionalnog centra za kriminalističku forenziku MUP-a, s kojima imamo izuzetnu saradnju. Kada se utvrdi autentičnost artefakta, započinje postupak koji se okončava potpisivanjem ugovora o poklonu ili o otkupu. Prošle godine oko 15 posto artefakata je primljeno u vidu poklona, a 85 odsto je pribavljeno otkupom. Lane smo u januaru osnovali i Fondaciju Muzeja žrtava genocida, čiji rad pomažu brojni građani, privredni subjekti i institucije, na čemu smo im beskrajno zahvalni. Sredstvima fondacije i novcem koji muzej dobija iz državnog budžeta uspeli smo da tokom 2022. svoje zbirke i fondove prinovimo više nego ijedne godine od osnivanja do danas.

Predsednik Vučić nedavno je najavio da će u Donjoj Gradini i Beogradu biti podignuti memorijalni centri posvećeni žrtvama genocida u NDH. Da li to znači da će muzej kojim rukovodite posle tri decenije dobiti zdanje primereno ustanovi kulture od nacionalnog značaja?

Dejan Ristić: Upravo tako. Naš muzej će biti to središnje mesto istraživanja, svedočenja i sećanja na žrtve jasenovačkog sistema logora smrti i na sve stradale u genocidu počinjenom na čitavoj teritoriji NDH, kao i na sve srpske, jevrejske i romske nevine žrtve na tlu Kraljevine Jugoslavije od 1941. do 1945. S tim u vezi, očekujemo da će Sekretarijat za kulturu Grada Beograda, na čije izjašnjavanje čekamo već šest meseci, konačno pozitivno odgovoriti na našu inicijativu koju smo definisali i javno obelodanili još u decembru 2021. Vlada Srbije je spremna da odmah potom Muzeju žrtava genocida preda na upravljanje Spomen-područje Jajinci, pojedinačno najveće stratište i grobište na tlu Srbije tokom Drugog svetskog rata. Nakon toga bi otpočele pripreme da su u tom kompleksu podigne zgrada Muzeja žrtava genocida. U budućoj postavci prioritet će imati trodimenzionalni predmeti, fotografije i najznačajniji arhivski dokumenti. Posedujemo primerke originalnog hladnog oružja kojim su vršene likvidacije u hrvatskim logorima i na gubilištima, kao i hiljade duboko uznemirujućih fotografija i potresnih svedočenja. Artefakti koji čine našu zbirku nisu uobičajeni muzejski eksponati, oni su pre svega dokazi o zločinima.

Često isticani cilj Muzeja žrtava genocida je i širenje zajednice znanja. Šta je naredna etapa te misije?

Dejan Ristić: Krajem maja realizovaćemo seminar „Učenje o genocidu počinjenom nad Srbima”, namenjen nastavnicima istorije u osnovnim i srednjim školama. Akreditovan je u Ministarstvu prosvete kao seminar od javnog značaja, što predstavlja najviši mogući rang jednog obrazovnog programa. Raduje nas što se već prijavio veliki broj nastavnika, i pre nego što smo objavili javni poziv. Muzej godinama organizuje obrazovne programe širom regiona, prilagođene različitim uzrastima i obrazovnim nivoima. Trudimo se da dopremo do što većeg broja ljudi, na način prihvatljiv i primeren modernom dobu i savremenim sredstvima komunikacije. Cilj nam je da formiramo zajednicu znanja koju će činiti odgovorni, obrazovani i samosvesni pojedinci. Da budemo zajednica potomaka žrtava koja zna šta se dešavalo, ali ne želi da se sveti i da mrzi, već isključivo da na plemenit i dostojanstven način svedoči o tome šta je genocid i zbog čega nikada, nigde i nikome ne sme da se ponovi.

Da li to podrazumeva i da se konačno i nedvosmisleno utvrdi broj žrtava genocida nad srpskim narodom u Nezavisnoj državi Hrvatskoj?

Dejan Ristić: Mi se trudimo da podstaknemo naučnu zajednicu da se ozbiljnije, celovitije, objektivnije i odgovornije bavi istraživanjem genocida. Na srpskim istoričarima je da se mnogo sistematičnije i masovnije odvaže na ta istraživanja. Muzej nikada zvanično nije izašao u javnost s procenama ukupnog broja žrtava genocida nad Srbima u NDH, niti broja stradalih u sistemu koncentracionih logora smrti NDH u Jasenovcu. Razlog za to je što naša naučna zajednica do sada nije sprovela istraživanja zadovoljavajućeg obima i kvaliteta na osnovu kojih bi se izveli utemeljeni zaključci. Dok se to ne desi, nećemo izlaziti u javnost s procenama ukupnog broja žrtava jer je to, pre svega, nehumano, a i protivno je postulatima istorijske nauke.

Izvor: politika.rs