Kao i kod svakog dobrog pisca, tako se i kod beogradske književnice, pjesnikinje, filmske scenaristkinje i dramaturginje po obrazovanju, Vladislave Vojnović, snažno isprepliću vlastiti život, vrijednosne orijentacije, sudbina i spisateljski talent. Taj talent i intelektualna duhovitost donijeli su joj, između ostalog, i nagrade za romane „Princ od papira“ i „Kozje uši“, po kojima su snimljeni i zapaženi filmovi. Važno je da štogod pisala, prozu, liriku, scenarije, kazališne komade, eseje ili novinske tekstove, Vladislava Vojnović u njima ostaje bezuvjetno odana kategorijama estetike i etike i beskompromisno osjetljiva prema raznim vrstama nepravdi i patnjama u kojima živi i jučerašnji i današnji svijet.

Za početak, koliko vas se doticala ova navijačka histerija na nedavnom svjetskom prvenstvu u fudbalu?

Sebe smatram liberalnom osobom, pa oko toga i nemam neki naročito ideološki stav. Naprosto ne mogu da shvatim zašto ljudi tako uzrujano gledaju kako ovi trče i jure loptu za ogromne pare i kako onda neko zbog toga može da dobije infarkt. A onda mi je fudbal, kao neka zamena ili priprema za rat, neshvatljiv, a onda su mi i ti ratovi potpuno neverovatni. Celog života se bojiš da odeš kod zubara ili kod lekara, a onda odeš u rat i – pogineš mrtav hladan! Kao da to nije ta ista smrt ili još gore, u tom ratu ubiješ nekoga! Moji su po majci sa Banije i imam oko sebe tih hrvatsko-srpskih zločina koliko hoćeš, ali ja zaista mislim da moji prijatelji Hrvati imaju sa tim ratovima isto toliko koliko i ovaj moj komšija preko puta.

Mladalačka pobuna

Zašto pišete monografiju o filmu „Kako je propao rokenrol“?

Tehnički, zato što me je angažovao Buca Popović koji je nekada pisao kritike za muzički list Džuboks, zatim je  napravio uspešnu karijeru kao inženjer u Londonu, ali je ostao u vezi sa pop-kulturom, sa muzičkim i filmskim delima i ljudima, sa nama čudacima, od kojih mnogih danas više nema. Omnibus „Kako je propao rokenrol“ mladih reditelja Zorana Peze, Vladimira Slavice i Gorana Gajića uvek je bio zanimljiv i kao fenomen, i kao zaista kvalitetan film, ali i kao simbol tragičnog trenutka, s obzirom na to da je napravljen 1989. godine, samo dve godine pre nego što će sve otići do đavola.

Što je značio rokenrol u to vrijeme?

Rokenrol je bio svojevrsna svetska pobuna protiv građanštine i malograđanštine toga vremena, a mi smo ovde sanjali o pobuni protiv građanske klase koju nikada suštinski nismo ni imali. Ipak, rokenrol je i kod nas osećao razne vrste laži i hipokriziju društvenog konstrukta koji nam je predstavljen kao neka istina i svetla budućnost. Apsurd je da mi koji smo se borili protiv tzv. socijalizma i gledali u zapadni svet, sada doživljavamo da nam se taj svet pojavio u obliku takozvanog kapitalizma i takozvane demokratije i onda smo u ozbiljnim godinama shvatili da je tek to jedna cirkusijada. Kad se ne bih plašila da ću naljutiti onu devojku kakva sam bila, rekla bih da je to danas veća cirkusijada od one lažljive uravnilovke protiv koje sam se bunila dok sam cvećem gađala Titovu štafetu.

Što je od te mladalačke pobune ostalo danas?

Ostali smo mi koji se toga sećamo. Ali zanimljivo je šta je sa našom decom. Jedna moja prijateljica književnica i ja sedele smo i dumale kada će ovoj zemlji biti bolje i onda smo imale naivnu ideju da će biti bolje kada deca, vaspitavana u duhu onih koji su stasavali 70-ih i 80-ih godina, dođu u godine zrelosti. Nismo ni sanjale da će ta deca rasti u ovoj zemlji 90-ih, da će se roditelji pogubiti u sistemu vrednosti i u bedi i preživljavanju. Nismo mogli verovati da će tu decu vaspitavati mediji, koji će ispaljivati parole najgoreg srednjovekovnog patrijarhata, ne u smislu nekakvih plemenitih vitezova, nego u smislu pijanog balkanskog tzv. gazde, čiji autoritet se ni na čemu ne temelji, osim na fizičkoj mogućnosti da bije ženu i decu. Verovala sam da će u kulturi te pobune iz ’68. i muškarci postati kao žene, ljubavni, brižni i nežni i da ćemo zajedno raditi neke lepe stvari. U međuvremenu su, međutim, žene postale grube kao muškarci i ne samo da ne radimo sve zajedno, nego sada niko ništa neće da radi. Pre si imao muškarca koji neće da spremi kuću, sada ni žena to neće. Pre muškarac nije hteo da kuva, a sada Glovo zakrčuje gradski saobraćaj. Ja kuću ne smatram simbolom patrijarhalnog izrabljivanja nego činjenicom zdravijeg koncepta života, bukvalno, emocionalno i metafizički. Ako poseduješ ljubav i brigu prema kući, onda si ti blizak tom prostoru, ali ako si zaradio grdne pare u nekoj globalističkoj firmi i kuću ti sređuje i o njoj se brine neko drugi, onda tog odnosa tebe, prostora i života više nema.

Mnoge stvari naše mladosti su propale. Što je od svega toga ostalo u vama?

To je zanimljivo pitanje. Ja sam u mladosti bila previše vatrena osoba, a kada si toliko užaren, može da ti se desi da pregoriš, bilo u zalaganju za nešto, bilo u razočarenju zbog svega što ne možeš da prihvatiš. Zato sam, nadvladavajući kasnije vlastitu tešku bolest, morala da revidiram svoje stavove i da se zapitam da li mi je sve ovo toliko odvratno da hoću da umrem ili hoću da pronađem nešto, makar neki mali detalj, zbog čega bi vredelo živeti. Zato sada svoje emocije i stavove držim na uzdi. Nekada mi je stav „pusti, nije važno“ zagorčavao život. Valjda sam se rodila sa strašću za estetsko i za lepotu, pa onda kada sam kasnije u životu gledala, na primer, arhitekturu ove zemlje, u Beogradu, u kakvom gradiću ili na selu, meni bi pozlilo. Zato sam kao spas počela da tražim bar neku sićušnu lepu stvar, neki maslačak u ispucalom asfaltu, jer ako podignem pogled ka investitorskim zgradama, zavrti mi se u glavi. A gde su onda etičke vrednost: srce mi se slama kada vidim beskućnike koji spavaju u podzemnom prolazu na Zelenom vencu u Beogradu, a ako izađem na ulicu, naleteću na pet gladnih pasa i mačaka, koje smo izbacili iz svojih dvorišta i baš nas briga. Kao majka teško sam preživljavala dečiji vrtić i potom škole, jer nisam mogla da gledam šta toj deci rade, što njihovi roditelji, što prosvetni radnici.

Što je u vama ostalo od te nepomirljivosti?

Ostala je jedna fizički i psihički oštećena osoba koja pokušava da nekako, kada hoda kroz Deliblatsku peščaru, ne vidi posečeno i pokradeno drveće, prodato u bescenje, koja pokušava da se ne svađa sa svakim koji radi pogrešno, koja zna da ne treba da ispravlja krive Drine, koja pokušava da se smiri i da kaže „dragi Bože, neka bude volja tvoja“, pre nego što nastane smak sveta. Meni je sve važno, ali shvatila sam kroz život, ili nekom naknadnom mudrošću ili zbog straha od smrti, da postoji i neki drugi ili viši red stvari, neke metafizičke veze koje me upućuju da gledam u neku drugu stranu, što praktično znači da mi sme biti važno samo ono koliko mogu da dohvatim.

Rijaliti šou za intelektualce

Sada pišete novi roman?

Sagledavajući svet oko sebe, u jednom trenutku sam prestala da pišem, ne verujući da sve te ljude, osim petoro-šestoro mojih prijatelja, mogu uopšte da zanimaju moji potpuno drugačiji stavovi i ono šta imam da kažem. Sada sam, ni sama ne znam kako, ponovo počela da pišem. Novi roman pod radnim naslovom  „Imanentni čitalac“ priča ja o zamišljenom nekom, kome bi moje pisanije nešto značilo. Biće to priča o borbi sa bolešću, o zamišljenoj čitateljki i njenom mužu koji ne mogu da imaju decu, ali to prekomerno žele, pa posežu za onim što nije uređeno zakonom nego mora biti uređeno ljudskošću. Biće to priča sa mnogo crnih momenata i uz puno autoironičnog humora.

Kako se promijenio film u Srbiji i kako on izgleda danas?

Promenilo se ono što publiku interesuje, ono zašto se nagrade dele, način finansiranja, promenila se struktura ljudske pažnje. Ponekad vidiš neki film ili seriju koji su stvarno dobri, pa se začudiš kako je to moguće kad su masovno popularni i nagrađivani sasvim drugačiji sadržaji, koji su ili mračni i bolesni i toliko liče na najcrnji život da nemaju nikakvog smisla, ili su pak kič toliko jeftin da ne uspeva ni da nas korumpira. Pa onda ovi novi dokumentarni filmovi koji su napravljeni kao rijaliti šou, ali za intelektualce. Lično navijam za poetiku, a ne za stvarnost. Umetnost je dovoljno nemoralna da gomili ljudi pokaže ono što će običan čovek pokazati samo svojoj ženi ili bratu jednom ili nijednom u životu, a sad ni to nije dosta nego imaš dokumentarac i staviš kameru pred stvarnog čoveka i onda mu otvoriš i raskopaš utrobu.

Jednom ste rekli da čeznete za sretnim završetkom u filmu ili u predstavi.

Ako voliš svoju publiku i svoje junake o kojima praviš predstavu ili film, zašto želiš da oni ni krvi ni dužni propadnu? Daj da budemo tužni, ali da nam srce bude puno, jer na nekome mora ovaj svet i da ostane. Ako završiš film ili predstavu sa propašću dobrog čoveka onda se publika na vratima dvorane pita da li ovaj svet uopšte ima smisla. A ti si, kao, samo želeo da pokažeš istinu. Koju istinu? Kada danas govorim o Aristotelovoj poetici, koja bitno uključuje i neku sreću ili katarzu, svi me gledaju kao anahronog čudaka koji se bavi sladunjavim hepiendom. Ono što se danas događa i sa filmom i pozorištem često nema ni početka ni sredine ni kraja, niti bilo kakve moralne pouke, nego je to samo što degutantnije mućenje plitke vode da izgleda dublja.

Zašto je danas stvarnost na filmu ili u teatru toliko crna?

Zato što su autori dugo i neoprezno udarali po lažnim vrednostima, a onda su im stvarne vrednosti iscurile kroz prste. A onda smo na nevrednosti i užase oguglali i prestali su da nam rade receptori za lepotu, povetarac, cveće, humor i prijateljstvo. Prijemnik za sreću je uništen. Ako danas živimo neki kraj civilizacije, onda je to zato što smo izgubili osećaj za dobro, lepo i smisleno. Nas još jedino uzbuđuju ti jeftini mračni spektakli, a njih u ruci drži onaj koji zarađuje pare.

Koliko je moćno biti pisac?

Moćno je jer možeš da izmisliš čitav svet. I ne samo svet nego i čitav kosmos. Možeš svojim junacima da narediš što god hoćeš. Pisanje je bogolika i u isto vreme nemoralna stvar. Svojim napadima korekcije bogolikog sveta ti ugrožavaš red stvari i vrhunsko biće, čak i kada to radiš u njegovu slavu, kao što su to u prošlosti stvaraoci tvrdili da čine. Osećam u tom smislu da ne smem da se razbahatim, da ne smem da radim u korist zlog demiurga. Na primer, moje ranije priče, a i najnoviji roman tiču se između ostalog i mog porodičnog stabla, gde imam dosta rupa u znanju o precima, pa onda izmišljam. Tako izmislim neke dramatične stvari iz njihovog života, a onda se uplašim i upitam se šta ja to radim. U umetnosti uvek postoji i neki magijski momenat i zato imam to osećanje da moram da pazim na duhove predaka, a i na opšti poredak u svemiru.

Kako će dalje izgledati nebeski poredak, s obzirom na to da ovdje na zemlji vlada priličan kaos?

Ne znam. Možda će se dogoditi ljubav. Čim nekog voliš, onda ti nije teško da se za tog nekog trudiš i radiš, porodično ili drugačije i to onda valjda nešto vredi. Kada voliš, tada ti se pred očima ukaže i neki sistem vrednosti. Nekakva ljubav bi morala negde da se desi, pa onda iz te ljubavi skuvaš neki ručak, zasadiš kupus, pomaziš mačku. Radim na toj ljubavi, ali to nije lak posao. Ključna stvar nije u tome ko tebe voli nego koga ti voliš. Teško je voleti ovaj nesavršeni svet.

Piše: Bojan Munjin

Izvor: p-portal.net