Nakon što je ministar odbrane Sergej Šojgu naredio povlačenje ruske vojske iz Hersona, jasno je da taj grad neće biti ni poprište „bitke svih bitaka”, ni „drugi Staljingrad”, kako je nedeljama najavljivano. Ukrajinci su već vratili trećinu Hersonske oblasti, a ukoliko ovladaju ovim područjem, to će po Rusiju biti veoma opasno jer će i odbrana Krima biti mnogo teža – kaže dr Aleksandar Životić, profesor na Katedri za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prema njegovim rečima, ruskoj strani sada ostaje da utvrdi levu obalu Dnjepra, kao što utvrđuje i prilaze Mariupolju i Melitopolju, i da se pred početak zime spremi za neku vrstu aktivne odbrane, to jest za zaštitu dosegnutih ciljeva.

Nasuprot onima koji su zloslutili bitku epskih razmera za Herson, vi ste predviđali da na ukrajinskom ratištu predstoji period relativnog zatišja. Na čemu ste zasnovali takvu procenu?

ŽIVOTIĆ: Naprosto klimatski i prirodni faktori diktiraju dinamiku ratovanja. Konfiguracija terena na istočnim vojištima je takva da raskvašeno tlo posle obilnih kiša postaje teško prohodno za vojnu tehniku i oklopne jedinice. Na jugu, u primorskom delu Hersonske oblasti, zemljište je peskovito i klima je drugačija, pa su i u ovo doba godine bile moguće zamašnije operacije, tim pre što je jesen kasnila. Međutim, i tamo polako staje ofanziva ukrajinskih snaga. Sada se ograničavaju na udare po saobraćajnoj infrastrukturi, po putevima i mostovima. Pri tome je ruska strana u stalnom riziku da bi uski koridor od Mariupolja do Hersona nekim brzim prodorom mogao da bude presečen na više mesta. U perspektivi, očekujem da će se ključni događaji na vojnom planu odvijati na istoku Ukrajine, možda i u delu Zaporoške oblasti. U oblasti Donjecka, gde se aktivno ratuje već osam i po meseci, ruska strana je postigla minimalan napredak. Ono što je postignuto u Luganskoj oblasti anulirano je ukrajinskom kontraofanzivom. Tako da se, prema sadašnjem stanju stvari, na frontovima ne nazire brzi kraj rata.

U prvim danima specijalne vojne operacije činilo se da će se sve završiti brzo, „nokautom u prvoj rundi”

ŽIVOTIĆ: Iskustva savremenih sukoba poučavaju da vojne intervencije moraju da se okončaju za sedam do 15 dana. Ukoliko se to ne dogodi – zaglibili ste se. Upravo se to desilo Rusiji. Potcenjen je odbrambeni potencijal Ukrajine i prenebregnuta je činjenica da je njena vojska, uz materijalnu i savetodavnu pomoć Zapada, znatno ojačala u poslednjih osam godina. Svi njihovi vodeći oficiri su mlađi ljudi, završili su vojne škole na Zapadu, a pri tome im je ruska vojna doktrina dobro poznata. Uz to, kalili su se u osmogodišnjim sukobima u Donjeckoj i Luganskoj oblasti. Osim što su ovladavale sve savremenijim naoružanjem, ukrajinske snage su u tranšama od po 10.000 vojnika upućivane na šestonedeljnu intenzivnu obuku u Poljsku i Veliku Britaniju. I nisu odlazile samo određene specijalnosti već čitave jedinice ranga bataljona – od komandanata do kuvara. U uslovima rata visok nivo obučenosti i opremljenosti nadograđen je obilatom obaveštajnom podrškom. Zapad ukrajinskoj vojsci asistira svim svojim kapacitetima za elektronsko izviđanje, od satelita preko specijalizovanih aviona do bespilotnih letelica, što omogućava dobijanje informacija u realnom vremenu. Koliko je to značajno, pokazao je uspeh kontraofanzive pokrenute krajem avgusta. Još jedna bitna stvar se ne sme smetnuti s uma: Ukrajinci se bore kod kuće, što njihovim trupama uliva dodatnu snagu i motivisanost. Postojala je ta pouka i u srpskoj vojnoj doktrini pre više od sto godina: „Jedan koji hoće vredi više od trojice koji moraju.”

U dobrom delu ovdašnje javnosti preovladava utisak da je Rusija na Ukrajinu podigla samo „mali prst” i da će se njena vojna nadmoć tek pokazati?

ŽIVOTIĆ: Činjenice govore drugačije, da ne kažem suprotno. Do mobilizacije proglašene 21. septembra Rusija je upotrebila sve što je mogla, kada je reč o kopnenoj komponenti oružanih snaga. Nema nijedne jedinice kopnene vojske, oklopne ili moto-streljačke brigade iz koje bataljonske grupe nisu angažovane na ukrajinskom ratištu. Tu mislim i na kopnenu komponentu mornarice, mornaričku pešadiju i vazdušno-desantne jedinice, Uz to, veliki deo tzv. strategijske avijacije koristi se u akcijama raketiranja, kao i celokupna Crnomorska flota. Pokušana je i upotreba dela Pacifičke flote, ali to je osujetila Turska, zatvorivši Bosforski moreuz za prolaz ruskih bojnih brodova u Crno more. Ipak, Rusija pred kraj devetog meseca ratovanja ne kontroliše u celini ni teritorije koje je formalno pripojila. Nije ostvarila premoć ni u vazduhu, iako je u tom segmentu Ukrajina dobila najmanju pomoć Zapada.

Šta bi se moglo dogoditi s Rusijom ako bude prinuđena na povlačenje sa svih teritorija u Ukrajini, uključujući i Krim?

ŽIVOTIĆ: Vojni poraz bi svakako imao ogromne posledice na unutrašnjem planu. U prvom redu došlo bi do političkih promena, ali to je najblaže što bi se moglo desiti. Postoji opasnost od različitih previranja koja bi se vrlo verovatno prelila na socijalni plan. Ulazeći u ovu vojnu operaciju, rusko rukovodstvo je mnogo toga stavilo na kocku. Ne samo međunarodni prestiž države već i pitanje opstanka zemlje u sadašnjem obliku. Valja znati da Rusija tokom vekova nije nastajala kao nacionalna država, već kao imperija koja se širila na jug i istok. Ona je mnogonacionalna i multikonfesionalna tvorevina, sazdana je od brojnih federalnih jedinica, autonomnih oblasti i regija. U slučaju većih unutrašnjih previranja i lomova, Rusija bi mogla da popuca upravo po tim šavovima.

U svojim analizama sukoba u Ukrajini uvek ste isticali da to nije samo oružani, već i ekonomski, propagandno-informacioni i energetski rat. Kako Rusija stoji na ova tri „civilna” fronta?

ŽIVOTIĆ: Propagandno-informacioni rat je ubedljivo izgubila, u tom segmentu je Rusija apsolutno nedorasla Zapadu. Na ekonomskom frontu se još drži, mada trpi velike gubitke. Između 2014. i 2019. BDP je opao za trećinu, a prema relevantnim procenama, na nivo privrede iz 2021. Rusija će se vratiti tek 2028, čak i ako se rat u Ukrajini završi brzo i u skladu s postavljenim ciljevima. U ovom vremenu ubrzanog napretka, decenija tehnološkog zaostajanja je katastrofa za zemlju koja pretenduje da bude velesila. Što se tiče energetskog aspekta rata, Evropa poručuje da će se za nekoliko godina osloboditi zavisnosti od ruskog gasa i nafte. Sad čujemo da Šolc kaže kako je Nemačka taj cilj već postigla po pitanju gasa, Francuska šalje slične poruke... Ako je to stvarno tako, onda je Rusija zaista u velikom problemu jer je i ona zavisna – od izvoza energenata. U Evropu je odlazilo čak 84 posto njenog gasa. Ovde je važno reći da se Zapad nikada nije naročito plašio Rusije na ekonomskom, pa ni na energetskom planu. Ali se zato plašio njene kopnene vojne moći. U svetlu razvoja događaja u Ukrajini, sada je i taj strah razvejan. Uostalom, i zvanična Moskva priznaje da ima prednost jedino u segmentu nadzvučnog raketnog naoružanja. I to je ona manje vidljiva suština silnih paketa sankcija Rusiji, koji se pravdaju namerom da se zaustavi njena ratna mašinerija. Pravi cilj je da se Rusija za duže vreme odseče i izoluje, da se dovede u stanje hroničnog zaostajanja. Takva Rusija bila bi po meri Zapada. Naročito je kao slabiji i poslušni partner potrebna Americi u budućem velikom sukobu s Kinom, za koji se nadam da neće biti i oružani. S druge strane, i Kina računa na Rusiju, takođe kao na svog slabijeg partnera u tom „velikom finalu” za globalnu premoć. Te i takve pretenzije dve velike sile jesu tragedija ruskog naroda i države.

U svetlu ovih činjenica, jasno je zašto mesecima nema vidljivih mirovnih inicijativa, poput početnih pokušaji predsednika Makrona i Erdogana...

ŽIVOTIĆ: Nijednoj strani sada ne odgovara kraj rata. Rusija je daleko od vojne pozicije koja bi joj omogućila da diktira uslove mira, a Ukrajina, osokoljena vojnim uspesima, veruje da bi mogla da oružjem izbori povratak na stanje pre 2014. godine. Uz već pomenute manje ili više skrivene ciljeve Zapada, jasno je zašto okončanje vojnih dejstava nije ni na vidiku. Ovaj sukob bi mogao da potraje dugo, da se pretvori u ono što Britanci zovu višegeneracijski rat. Do obrta bi eventualno moglo da dođe ukoliko stabilnost Evrope bude ugrožena usled nezadovoljstva stanovništva zbog pada standarda, inflacije i nestašica. To bi onda iznedrilo neku međunarodnu mirovnu inicijativu, možda čak i pritisak na Kijev da pristane na izvesne ustupke.

Pritisaka i međunarodnih inicijativa u ovom periodu nije pošteđena ni Srbija iako se ne nalazi blizu epicentra sukoba na istoku Evrope?

ŽIVOTIĆ: Kada je Rusija ušla u Ukrajinu da oružjem zaštiti svoje interese, to je značilo da je srpski faktor na Balkanu prepustila na milost i nemilost Zapadu. U uslovima tektonskih poremećaja međunarodnih odnosa navučena je neka nova gvozdena zavesa od Baltika do Crnog mora. I sve što je ispod te linije razgraničenja interesnih sfera Zapad smatra svojom neprikosnovenom zonom uticaja. Zato je jasno da će po pitanju Kosova i Bosne i Hercegovine pritisak biti sve veći, jer čitavo ovo područje tretiraju kao svoje dvorište, iz koga će pomesti sve što im smeta.

Kako da se kao država i narod ravnamo prema tim novim okolnostima da bi ostvarili svoje interese ili barem prošli s najmanje štete?

ŽIVOTIĆ: Moramo da jasno uočimo gde se ukrštaju linije interesa velikih sila i kakve su njihove projekcija budućnosti Balkana. Ovo jeste velika kriza, ali i odsudna šansa da odredimo svoje mesto u koordinatnom sistemu. Mi vidimo da se pojavljuju obrisi nekakvih ponuda koje u tom smislu stižu Srbiji. Nije još poznato šta je sve u tom paketu, ali nas istorijsko iskustvo od kraja osamdesetih uči da kad god bi odlučili da nešto apriori odbijemo, sledeća ponuda bi bila gora. Ako ne pokažemo spremnost da se uklopimo u novi svetski poredak koji je u nastajanju, alternativa je izolacija. Tako izolovani, bićemo proglašeni pretnjom po susede. A to povlači otvaranje pitanja granica. U tom slučaju, nema odbrane interesa ni na Kosovu, ni u Republici Srpskoj, nema razvoja, nema stranih investicija. Ekonomija se danas sve više stavlja u funkciju državne politike, u funkciju onog što se u širem smislu može označiti kao odbrambena politika. Zato ne treba imati iluzija da će inostrane firme ostati u zemlji koja se opredelila za izolaciju, bez obzira na državne subvencije koje ovde uživaju. I u Rusiji su strane kompanije imale povoljne uslove za poslovanje, pa su se za tri dana svi pokupili i otišli.

Izvor: politika.rs

Foto: YouTube