Nedavno je u organizaciji Društva za srpski jezik i književnost Srbije i Katedre za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu održano istraživanje pod nazivom „Izbor za najlepšu reč srpskog jezika“. O ovom istraživanju razgovaramo s Rajnom Dragićević, redovnom profesoricom leksikologije i leksikografije na ovom fakultetu.

Vaše akademsko istraživanje među djecom školske dobi za najljepšu srpsku riječ pokazalo je i stavove djece o mnogim vrijednostima i kategorijama. Što ste zaključili iz njihovih odgovora?

DRAGIĆEVIĆ: Izbor za najlepšu reč u srpskom jeziku pružio nam je priliku da se upoznamo sa vrednostima do kojih drže mladi koji imaju između 11 i 19 godina. Istraživanje je pokazalo da uprkos globalističkim pokušajima da se poljuljaju temeljne vrednosti, naša deca još uvek pronalaze utočište u svojoj porodici, veoma su vezana za svoje ukućane, drže do vrednosti koje nose iz svoje kuće i kad treba da odrede ono što je najlepše, a oni najlepše izjednačavaju sa najvažnijim, uvek se okreću ka onom najdubljem u sebi, naučenom u ranom detinjstvu, i gotovo nikad to najlepše ne traže u šljaštećim svetlima agresivnih, ispraznih medijskih sadržaja kojima su okruženi. Izbor za najlepšu reč budi nadu da porodica, pa i škola, uprkos svemu, i dalje snažno utemeljuju našu decu.

Lepota slavenizama

Živimo u 21. vijeku. Koliko su djeca birala najljepšu srpsku riječ među modernim izrazima, a koliko među tradicionalnim?

DRAGIĆEVIĆ: Iako nije bilo nikakvih ograničenja, veoma malo stranih reči deca su proglasila najlepšim, ali ima i takvih: autentičnost, baobab, gastronomija, gestikulacija, glorifikacija, egzotičan, eukaliptus, identifikovati, nirvana, nostalgija, otorinolaringologija. Nema ni novih reči, ali pošto izuzeci potvrđuju pravila, pojavila se jedna – „pedagoškinja“.

Da li je bilo nečega u odgovorima djece što je istraživače iznenadilo?

DRAGIĆEVIĆ: Jedan od glavnih utisaka jeste prilično velik broj slavenizama među dečijim najlepšim rečima, koji svedoče o tome da naš narod nikada nije prestao da se divi lepoti ovih reči, koje su vekovima čuvane za posebne prilike, u kojima je potrebno ispoljiti naročitu erudiciju i jezičku suptilnost. Uprkos činjenici, kako je to zapazio naš poznati slavista Bogoljub Stanković, da u svih šest tomova rečnika književnog jezika Matice srpske ima manje slavenizama nego što je turcizama, slavenizmi pritajeno žive u leksičkoj memoriji, čak i najmlađih, i vaskrsnu kada je potrebno. Tako su među najlepšim rečima svoje mesto našle i slavenosrpske reči ili one nastale po ugledu na njih – blagovanje, blagoglagoljiv, blagodariti, blagodarnost, blagodat, blagonaklonost, blagoslov, blagosloven, blagouhan, blažen, velikodušnost, krasnonaravije, krasnorečje i druge.

Na kraju je za najljepšu srpsku riječ izabrana riječ praskozorje. Zašto?

DRAGIĆEVIĆ: Tročlana komisija koju smo sačinjavale prof. Vesna Lompar, asistent Vesna Nikolić i ja morala se nekako opredeliti za jednu reč. Kao predsednik komisije, predložila sam da svaka od nas, bez međusobnih uticaja, pregleda listu prispelih reči i da izabere deset kandidata koji, više od ostalih, zaslužuju posebnu pažnju. Takođe, članovi komisije imali su zadatak da se opredele za jednu reč koja se, po oceni svakoga ponaosob, posebno ističe. Zatim se Komisija okupila i uporedila izabrane reči. Neke su se našle samo na jednom spisku, neke na dva, a samo jedna reč našla se na sva tri spiska – praskozorje. Da reč praskozorje zaista zaslužuje pažnju, potvrđuje i činjenica da se za nju odlučilo čak deset učenika.

U čemu je zanimljivost ove riječi?

DRAGIĆEVIĆ: Praskozorje je slovenska reč koja označava vreme pred izlazak sunca, kada zora praska, puca. Ova slika vidljiva je i u složenoj tvorbenoj strukturi te imenice. Reč nosi duboku simboliku rađanja, početka i nade. U obrazloženju svoje odluke učenici su pisali da im se čini kao „da puca, uz prasak, ljuska dana koji se rađa”, da reč označava „početak nečeg novog, lepog i iskričavog”, kao i da se praskozorje odnosi na „novi dan, novi početak i povratak svetlosti nakon tame”, dok su neki zapazili da ta „jedna reč opisuje toliko mnogo”. Reč praskozorje zadovoljava sve kriterijume koji su zadati – značenje, zvučanje, simboliku. Zvučanje joj obezbeđuje onomatopeja sadržana u osnovi glagola praskati. Impresivna slika svitanja kao praska svetlosti posle potpune tame dala je mogućnost da ova imenica razvije više metaforičkih značenja i da postane simbol za buđenje novog, oličenje ispunjene nade, dokaz da vredi živeti jer posle tame dolazi svetlost, veru da će biti bolje. Onomatopeja praska u osnovi ove reči nosi u sebi sinestetičku sliku javljanja svetlosti koja se čuje, jer zora prašti i ciči u našem narodu (cik zore), priroda i čovek uz fanfare dočekuju svetlost.

Da li ovo istraživanje može nešto reći o razvoju i budućnosti srpskog jezika?

DRAGIĆEVIĆ: I ovo istraživanje, kao i neka druga, pokazuje da leksički sistem srpskog jezika ima tvrdo, stabilno jezgro i fluidnu, nestabilnu periferiju. Jezgro sačinjava bazična leksika srpskog jezika, koja je najčešće praslovenska i služi za imenovanje najvažnijih pojmova. Ona uglavnom ostaje netaknuta uprkos istorijskim i društvenim promenama. Periferija leksičkog fonda je živa, dinamična – neke reči se kreću ka centru, druge zauvek ostaju na periferiji, a ima i onih koje nestaju. Na periferiji su arhaizmi, dijalektizmi, neologizmi, okazionalizmi i slično. Taj stabilni centar je neka vrsta lične karte leksike srpskog i svih drugih jezika. I u budućnosti će tako ostati – na periferiji će biti burno, ali jezgro će ostati mirno i nepromenljivo.

Što ovo istraživanje govori o obrazovanosti te djece?

DRAGIĆEVIĆ: Pokazalo se da škola ima dublji uticaj na mlade ljude nego što mislimo, čak i dopunske srpske škole u inostranstvu. Prijatno iznenađuje činjenica da su učenici navodili da su za mnoge reči čuli u školi, iako sve češće zanemarujemo ulogu škole u životu dece. Tako, na primer, učenik je od učiteljice naučio šta je zavet, ognjište, blagodarnost, mrkosvestica ili Vidovdan. Postoje reči koje su deca zasigurno čula od svojih roditelja, ali su pojmove imenovane tim rečima oblikovali srpski pisci sa čijim delima su se učenici sretali u školi. Značaj književnog dela koje je probudilo njihovu radoznalost u vezi s nekim rečima toliko je velik da su deca poverovala da su i za samu reč čula od pisaca tih dela. Tako je jedan učenik „poverovao“ da je za vašar prvi put čuo od pisca Dobrice Erića, drugi je svoje znanje o božuru vezao za Milana Rakića, večnost za Branislava Nušića. Jedan učenik je pridev zajapuren i imenicu lug vezao za Jovana Jovanovića Zmaja, drugi su pak praskozorje vezivali za Vaska Popu, rođakanje za Ljubivoja Ršumovića, skamiju za Dobricu Ćosića, ikonostas za Desanku Maksimović, reč izlišan za Ivu Andrića, otadžbinu za Aleksu Šantića, Đuru Jakšića i Jovana Dučića. Svi pisci koje smo spomenuli pomažu deci da utonu dublje u život i da na pravi način oblikuju pojmove koji su do tada bili amorfni i u svesti dece predstavljali tek gole reči bez smisla. Zato se dela ovih pisaca ne smeju zanemariti i olako izbaciti iz školskih planova i programa jer imaju utemeljiteljsku ulogu u životu dece.

Ćirilica i(li) latinica

Koliko danas ljudi u Srbiji, u kompleksnoj i dinamičnoj slici na terenu, poznaju svoj vlastiti jezik?

DRAGIĆEVIĆ: Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga šta podrazumevamo pod poznavanjem vlastitog jezika. Mnogi lingvisti smatraju da ne postoje primitivni i civilizovani ili siromašni i bogati jezici jer je svaki jezik dovoljno bogat da izrazi potrebe svojih govornika. Tako, na primer, u jeziku australijskih Hopi Indijanaca nema leksike u vezi sa kompjuterima, ali ona im nije ni potrebna pošto se Hopi Indijanci bave ribolovom i ne znaju za kompjutere. Isto je tako i sa pojedincima – niko ne poznaje svoj maternji jezik u potpunosti, ali svako ga poznaje dovoljno dobro da može udobno da živi vlastiti život.

Ipak, kulturne potrebe pojedinca koji se obrazuje i duhovno napreduje ne mogu biti zadovoljene bez poznavanja standardnog jezika i njegove norme. Standardni jezik je ideal kojem teži većina obrazovanih ljudi i taj ideal se ostvaruje tokom celog života, jer se standardnim jezikom ne može ovladati u potpunosti. Koliko u tome uspevamo zavisi od nas samih i naše potrebe da čitamo i pišemo, više nego od školskog sistema.

Koliko na jezik i govor utiče način života: vreva, brzina, velike gradske aglomeracije, migracije stanovništva?

DRAGIĆEVIĆ: Svaka društvena promena odražava se u jeziku. U svojoj knjizi „Srpska leksika u prošlosti i danas“, koju je 2018. godine objavila Matica srpska, pokazala sam vezu između najvažnijih događaja u istoriji srpskog naroda i promena u slojevima leksike srpskog jezika. Tako je i danas – velike urbane aglomeracije ostavljaju svoj pečat na jezik u vidu gubljenja jezičkog i svakog drugog identiteta pojedinih gradova. Dok sam studirala, učili smo o osobenostima beogradskog idioma – od akcenatskih, gramatičkih i leksičkih, pa do sintaksičkih. Danas je nemoguće govoriti o karakteristikama beogradskog govora – koliko je starih i novih Beograđana toliko je i varijanti beogradskog govora.

Koliko na jezik i govor utiče tehnologija: društvene mreže, Internet, SMS poruke? Čini se da ljudi više ne govore nego se dopisuju, ne gledaju u žive ljude nego u video…

DRAGIĆEVIĆ: Ruski lingvista V. Himik piše o „kulturnom prevratu“ koji se upravo dešava pred našim očima – jezička zajednica počinje postepeno da se orijentiše u svojim jezičkim idealima i etalonima ka jeziku sredstava masovnih informacija, a ne ka jeziku pisaca, kao što je bilo u 19. veku. Došlo je do preorijentacije ideala od visoke, elitne kulture ka masovnoj, opštenarodnoj. Povećava se popularnost jedinica niskog, grubog, komičnog, nenormativnog stila, što je u vezi sa funkcionalnim potencijalom tih jedinica, ekspresivnošću, privlačnošću i dostupnošću za najširi krug govornika. Internet nam je doneo promenu ideala na globalnom nivou i stvorio je čitavu novu kulturnu paradigmu.

Da li će u takvoj novoj kulturnoj paradigmi preživjeti na primjer ćirilica?

DRAGIĆEVIĆ: U okviru nadležnosti Odbora za standardizaciju srpskog jezika i drugih srbističkih institucija, njihovi poslenici se predano zalažu za zakonsko uređenje statusa ćirilice. Međutim, svesni smo činjenice da se problem ćirilice ne može rešiti samo zakonom, jer odnos između ćirilice i latinice ima duboku simboličku vrednost u našem, nažalost, podeljenom društvu, u kojem dva pisma ne predstavljaju prednost, već simbole dva sistema vrednosti. Kolika je psihološka i kulturološka pukotina između zagovornika ćirilice i latinice najbolje pokazuju podaci iz „Asocijativnog rečnika srpskog jezika“. Asocijacije na reči „ćirilica“ i „latinica“ vrlo su ostrašćene i ukazuju na dva kuturološka modela. Prva pomisao govornika na „ćirilicu“ jeste: srpsko, pravoslavlje, Ćirilo i Metodije, staro, tradicija, bukvar, Sloveni, Srbin, crkva, knjiga, slava, istorija, jevanđelje i drugo, a asocijacije na reč „latinica“ idu u suprotnom smeru: Zapad, engleski, Rim, katolici, ružno, tuđe, strani jezik itd. Očigledno je da sudbina ćirilice zavisi i zavisiće od političke opcije na vlasti i njenih sledbenika, jer se opredeljenje za nju shvata kao nacionalna ili anacionalna politička orijentacija.

Da li će preživjeti karakteristike, duh i poetičnost srpskog jezika u svijetu danas, koji je sve samo ne poetičan?

DRAGIĆEVIĆ: Dok je govornika srpskog jezika, dok je srpske kulture i umetnosti, posebno književnosti, živeće i duh srpskog jezika.

Izvor: p-portal.net/Bojan Munjin