Написала је романсирану биографију Милеве Марић „Ајнштајн и ја“ (у Србији је објавила Академска књига), а истоимену монодраму изводи по целој Европи. Ових дана једна италијанска продуцентска кућа откупила је права на књигу, по којој ће снимити филм о Милеви Марић.

Габријелу Грејсон медији често називају рок звездом физике. Дипломирала је нуклеарну физику на Универзитету у Милану, сарадница је разних истраживачких института и научних музеја у свету.

Оно што је издваја свакако је рад на пољу популаризације науке, од часописа до специјалних телевизијских креација за Rai News 24.

Свакако особена је и по томе што пише физику у романима и глуми-пре свега своје јунакиње, жене научнице.

Опчињена научним радом Милеве Марић и револтирана неправдом коју је доживела како од мужа Алберта Ајнштајна тако и од научне средине, започела је истраживање о њеном животу по архивама института и факултета где је боравила, на основу кога је написала књигу.

Шта вас је из Милениног живота у истраживачком процесу највише изненадило?

– Милевин живот ме је много импресионирао због одлучности с којом је та жена остваривала своје снове.

Она је на почетку свог живота желела да постане физичарка и то је учинила уз све своје напоре, и у Загребу где је похађала мушку гимназију, није марила за своје окружење.

А потом и у Цириху у прво време. Онда је упознала Алберта Ајнштајна и предала се, предала се пред ондашњим маскилистичким друштвом које је диктирало правила. 

Код Милеве ме је највише импресионирала снага те жене која много пре времена најављује данашње девојке, жељне да остваре своје снове.

У њеној ДНК било је записано оно што је желела да уради.

Оно што ме пак љути јесте то што није успела да оствари свој сан, али разлози тог неуспеха нису њена кривица, она се борила до самог краја. Она је била борац.

Колико су по Вама, време - крај 19. века и култура којој је припадала Милева, одредили њену судбину, а колико однос са једним човеком какав је био Алберт Ајнштајн?

– Милевину судбину је одредило окружење које је наметало врло јасна правила. Жене тог доба нису могле да улазе на пример на главна врата неке научне лабораторије.

Марија Кири је морала самофинансирати свој рад, Розалинд Френклин је морала да улази на стражњи улаз. Толико жена се морало придржавати тих апсурдних правила.

Лиза Мајтнер је уместо потписа могла ставити само иницијале на своје рукописе. А све те жене потичу из различитих земаља.

Милева Марић је још један пример неправде над женом која није успела да постигне оно што је хтела и то не својом кривицом. 

Алберт Ајнштајн је био веома наметљив човек. Алберт је такође био веома одлучан, и живео је у друштву које му је крчило пут. На почетку је био фасциниран Милевом.

Она је била штреберка, припремала се, седела у првом реду, знала одговоре на сва питања. То се Ајнштајну свиђало код Милеве и због тога јој се удварао, тој жени изузетног научног ума.

Све Милевине карактеристике које се допадају нама, свиђале су се и њему.

„Ајнштајн и ја“ је романсирана биографија Милеве Марић у којој ви причате Милевиним гласом. 

Шта вам је највише помогло да уђете у лик једне овакве жене и напишете њену причу?

Од чега сте почели, од разумевања жене научнице или од неког податка који вас је инспирисао?

– Оно што ми се допало код Миливе кад сам је први пут поставила на сцену, написала сам позоришни комад као и роман, јесте то што је њен научни менталитет веома сличан мом.

Из оног што сам прочитала у својим истраживањима, Албертови биографи су јој увек посвећивали тек покоји ред, јер је нису разумели.

То су биографи из прошлог века, нису могли схватити како би једна жена изванредног научног ума могла написати нешто из области науке, знати математику, за њих је то било апсурдно, јер су били део оног окружења, оног света.

Кад се Милева посматра кроз данашњу призму, има нас толико које данас остварујемо своје снове у науци.

Ја њену причу изводим на сцени, као и приче многих других жена, причам о квантној физици и у позоришту и у својим књигама.

Оно што ми се код ње посебно допало јесте њена посвећеност науци. И била је међу првима. То онда није могло бити схваћено.

Разумете апсурдност тога? Они који су писали Ајнштајнове биографије, настављали су да одржавају апсурдност тог доба. Жене тог времена имале су друге циљеве и наде.

Како је говорила Марија Кири: „Друге жене су породица или друштво, било својом вољом, било зато што су се помириле са судбином, приморавали да у браку или мајчинству траже своје остварење“.

Али не и Марија Кири, она је своје остварење тражила у у свом раду. Милеви је Марија Кири била узор.

И за њу је оно што је радила било важно. Оно што се десило касније је нешто друго, још једна неправда.

Већ извесно време водите кампању да Политехнички универзитет у Цириху постхумно Милеви додели диплому. Одговор који сте добили од ове институције био је негативан. Да ли ћете наставити да се борите и зашто је то важно један век касније?

– Наравно да ћу наставити борбу да Милева добије диплому на циришкој Политехници. Не предајем се.

Не предајем се пред првим одбијањем. Па и зато што се прошлог лета десило нешто ново.

Доделили су првих седам диплома из природних наука женама које су се биле уписале на природнонаучне факултете а нису добиле диплому.

Десило се у Единбургу, у Шкотској. Дакле имамо претходнике. А замислите, млади су се удружили, у овом тренутку у ком су друштвене мреже веома моћне у ширењу таквих идеја, видели смо то у Америци са хештегом "Me Too".

Ја сам направила хештег „Све смо ми Милева“ и ширим то, и наставићу са том својом мисијом, зато што ми је то тражила једна гимназијалка, рекла је: „Треба дати знак новим нараштајима“, рекла ми је: „Иди на циришку Политехнику и предложи да јој постхумно доделе диплому“.

Ја сам због тога започелу ту своју борбу. Јер је исправно дати знак.
Милева је јасан пример непоштовања нормалних животних преокрета, у којима постоје последице и радње, и то вреди труда.

Лепо је што ја имам много наде, не предајем се пред првим одбијањем.

Дешавало се и у прошлости.

Хеди Ламар, на пример. Она није успевала да патентира свој изум који ће довести до настанка вај-фаја, зову га Хеди блутут.

Али испочетка је одлазила у "Investors Council", предавала патент, а службеник би јој одговарао: „Не, видите, како ви можете донети нама патент, ви сте Аустријанка јеврејског порекла, жена, ма не...“ и одбијали су је.

Она се враћала кроз годину дана надајући се да се службеник променио, опет су је одбијали, она се враћала наредне године.
Све док на крају није заштитила патент. А данас имамо вај-фај захваљујући њој. 

Дакле, наставићу, свакако се нећу предати, и пронаћи ћемо прави тренутак да јој се ода то признање.

Шта је доминантно искуство са публиком, након играња представе „Ајнштајн и ја“?

– Доминантно искуство с публиком сваки пут је љубав коју људи осећају према Милеви. Импресивно је.

Заустављају ме, желе да ме питају још нешто о њој, идентификују се с тим ликом. И желе срећан крај. Сви то желе.

Много пута сам играла представу, сто пута представу с Милевом, сваки пут с много гледалаца.

Пунила сам позоришта од 2.000 места, 1.500 места у свим градовима Италије, била сам и у иностранству, у Швајцарској, Аустрији, у Бечу два пута, и у Цириху. Сваки пут реакција је иста.

Била сам и у Сан Франциску. Тамо су ме интервјуисали за часопис Ozy, има га и на интернету, или на мом сајту greisonanatomy.com на ком има одељак на енглеском који говори баш о Милеви, јер ја настављам с тим пројектом с мишљу да ће све више људи о њој говорити.

И сви се идентификују с њом. Стотине људи ме чекају у фоајеу позоришта да би ми рекли: „Само настави“.

Израчунајте колико представа сам одиграла и колико људи срела. Има нас много. И дакле нешто ће се променити. Сигурна сам у то.

А открићу вам још нешто. Једна италијанска продукцијска кућа откупила је права за књигу и жели да сними филм по њој.
Открила сам вам прелепу вест, најежим се само кад помислим на то.

Тек смо на почетку.

За сад сам потписала уговор о уступању права на књигу и надајмо се да ће настати нешто велико. То је новост. А надам се да је и вама.

Поздрављам вас из Италије. Ћао. Ћао од Габријеле Грејсон, срећно и видимо се ускоро!

Аутор: Војка Пакић Ђорђевић
Превод са италијанског Кристина Копрившек
Извор: РТС