(Zašto me tjeraš  da prekinem duboko ćutanje)

Beogradska  Litija  protiv održavanja, (ili bolje u slavu odluke da se ista ne održi)  Parade Ponosa(Euro-Pride)  p r o š e t  a    glavnim gradom Republike Srbije, u reklo bi se, zaista  zadivljujućem broju. Nisu   bili takvi  protesti (šetnje) zbog bilo čega drugog - ili   pak davanje podrške bilo čemu,  osim naravno sahrane blaženopočivšeg  Patrijahna srpskoga, Pavla.

Narod srpski pokaza šta misli o onome što bi bila poruka Pride – i njegovih učesnika, na šta narod ima pravo,  OSIM  ako izuzmemo činjenicu da je NAROD srpski  saglasan da Srbija   ide u EU, da  jesu potpisani takvi  dokumenti koji negdje odobravaju poštovanje ljudskih sloboda u smislu toga da svako može da bude šta želi  g l e d e  roda  tj. geneder-a, a  da je Vučić   izabran većinom glasova toga istog naroda – koji se  (Vučić)   svim silama trudi da Republika  Srbija jednom postane punopravna  članica EU.

Jasno je  da  predsjednik  Vučić nosi težak, baš  vodenički kamen oko vrata kad su u pitanju neke  značajne tačke srpskog  nacionalnog otpora prema onome šta EU od Srbije traži, a  koje  tome ulasku  očigledno  prethode, znamo koje, a  koje,  kako izgleda, TEŠKO mogu da budu ispunjene. Riječ je, naravno, najprije o priznavanju Kosova kao   silom  odvojene teritorije  od  matice Srbije, koje opet svim silama hoće da bude nezavisna država.

Začarani krug  –što bi se reklo.

Međutim, narod objelodani u litijama i ostale stvari, kao  šta  u o p š t e  misli o  mnogim aktuelnim, ali  i prošlim, temama iz  srpske bogate istorije i vođama  koji u toj istoriji bijahu. . Neću da opisujem, lako se može vidjeti sa snimaka iz svih uglova na šta  mislim.

Međutim, meni nije jasno, imajući u vidu protivljenje   LGBT -  pravima i zahtjevima u pomenutim  litijama  u  Beogradu, šta  među  čestitim  srpskim sveštenicima u prvome redu  radi, valjda   RAŠČINJENI   i  u međuvremenu penzionisani gej  KAČAVENDA  u crkvenoj  odeždi,  za koga znamo šta je radio i kako se ponašao, koji, međutim, zauze sasvim otvoreno mjesto prvoredno, rekla bih, mjesto prvaka  u borbi protiv održavanja parade  počasno, u redu onih koji najglasnije (onaj jedan sa malim djetetom u rukama sa jasnom porukom da Srbiji treba djece) pokazuju da su  najglasniji među najglasnijima.

Za šta  je  i u ime koga je bivši   vladika  Kačavenda marširao tj. šetao „na čelu kolone„? Šta je on zastupao ? Ko je njemu dao odobrenje da maršira, ako svi znanju da je on zapravo onaj koji bi trebalo da maršira sa onima kojima je marširanje duginih boja  zabranjeno?!

Postavlja se dalje  pitanje KAKVA je poruka  SPC (koja se na neki način, bez uvrede, ovim gestom  „ljulja“  u  priči   za   šta jeste, a  šta nikako ne odobrava tj. ne dozvoljava i  šta  smatra JERESOM   (jer znamo da je  pokojni  Patrijarh Irinej   bio naklonjen  bivšoj i sadašnjoj premijerki Ani Brnabić, mada je  znao da je ona gej?!)  ako u ovoj litiji  šeta  dokazani gej, homoseksualac, a, kako je  bilo objavljivano i u medijima   i  pedofil, bijeljinski  vladika Kačavenda, koji se i danas pojavljuje na raznim crkvenim eventima i proslavama.

Ja moram ovdje naglasiti da sam pisala o temi LGBT populacije i njenim problemima. Nisam  ćutala, dapače, ali nisam ni „duboko„ razvijala temu onih po meni nesrećnih ljudi koji su prisiljeni  da izlaze na trgove i brane sebe i svoj izbor, mada je o izboru  ovdje  teško pričati, budući da se  o izboru zapravo uopšte ne radi ma kako to nama zvučalo   ubjedljivo  -ne radi, nego o  muci saznanja da  neka   osoba  drugačije ne može,  jer nije srećna, a želi da bude srećna ..LGBT članovi, kako god okrenete,  jesu nesrećni, neslobodni i često puta napadani, premlaćivani i pljuvani od strane onih koji imaju drugačije stavove. Koji su to razlozi ?  Naše društvo, tradicionalno, ukopano u rovove „ispravnih“ tj. po prirodi većine  ljudi na planeti  normalnih  odnosa među polovima (muško –žensko)  posvećeno očuvanju tradicionalne porodice (otac i majka)  nije još u stanju da prihvati i odobri da među nama  žive i oni koji su drugačiji i kojima je sada dovoljno reći da imaju  dva  roditelja, koja dva –nije važno.  

Pitanje svijesti i odnosa društva prema populaciji koja se mora zalagati za svoja prava i ispunjenje želja, koje većinom nisu sva prava koja oni žele, pogotovo što ne mogu imati pravo, bar u većini zemalja,  da usvajaju djecu  dakle    ako ih država u kojoj žive nije zakonom predvidjela – jeste složeno pitanje na koje nije moguće odgovoriti jednostavno.

Što reče naša ministarka kulture i obrazovanja  u javnom nastupu  (inače vrlo lijepa žena, što se ne spori)   ja sam ovdje  „ISTAKELA„  samo neka pitanja na koja nije lako odgovoriti, jer  je  pitanje  LGBT   populacije   dugo vremena bilo skrajnuto, dapače, smatralo se  dugo da   sklonost   ka istom polu  jeste teško,    zapravo  bolesno  stanje koje se pokušavalo liječiti i to dugo vremena prije ove „revolucije“ i smatralo se  nastranošću itd. koja se kažnjavala zakonskim mjerama.

Danas stvari stoje drugačije. Javnost, neki intelektualni krugovi, nevladine organizacije, neki pisci, slikari, umjetnici  itd.  – dakle  najvećim dijelom  proevropski  krugovi skloni prihvatanju svega što je avangardno i novo, smatraju  da je pitanje ove specifične  populacije  lako rješivo,  te  da je dovoljno izmijeniti zakone i stvar će biti  dovedena do nekakvog mirnog  ishoda. . Međutim čak i na Zapadu, u kome je mnogo šta dozvoljeno, normalno i prihvaćeno – stvari ne stoje najbolje po ove ljude.

U nekim zemljama, pitanje LGBT  kao prihvatljiva, pravno regulisana  kategorija, mislim, naravno, na izmijenjene krivične zakone  - ne postoji. Znamo koje su to zemlje.   Dozvoljeno je, naime biti šta god hoćete u svoja četiri zida – ali u javnosti ne. Obdaništa, škole, kampovi – organizacije  gdje se   djeca vaspitavaju  da do pete godine ne treba da znaju da li  su   dječaci ili djevojčice i da  treba da  se oblače  unificirano  –nije  prihvatljvo za tradicionalna  društva u kojima je to nezamislivo. Navodno 40 % mladih u, koliko  se sjećam pročitanog u Londonu ne znaju šta su, tj. oni su ti transseksualci.

I  kad pogledate stvari iz   perspektive  običnog, biološki   j a s n o   idetifikovanog čovjeka, nije normalno da svake  godine možete promijeniti pol kako želite. Za neke ljude to je prihavtljiva sloboda. OK, neka rade kako moraju. Svako zna šta mu je činiti i kako se osjeća. Neprihvatljivo je samo ubjeđivati bilo koga da prihvati kao  sasvim normalnu  tu novu  s l o b o d u  zaključivanja istopolnih   brakova –za  koju praktično do prije  koju  desetinu godina nismo znali da postoji –mada sam ja moram to reći, na prvoj godini fakulteta u Sarajevu imala kolegu homoseksualca, upoznavši tada prvi put nekoga takvog lično. I bio je omiljen među nama djevojkama u njemačkom seminaru, ne znam gdje je nakon studija završio –kuda ga je odveo životni put, ali ako ikada pročita  moj blog –sjetiće se da smo ga (da ne navodim draga imena kojih se sjećam)  čuvale i branile od podsmjeha  jer je baš djelovao i ponašao se ženstveno... Nismo dale našeg V. T. Bio nam je kao drugarica. Toliko  o tome.  

Dakle, stvar i jeste u tome da je upravo PERSPEKTIVA  tj. PERCEPCIJA   NORMALNOG tj. pitanje POLA  jedne  individue  različita  za  različite ljude. I to je normalno. Da   li  se   svi slažu   da je tako? Ne, ne  slažu. I to je dozvoljeno. To je zapravo osnovna sloboda čovjeka. Da se slaže s nečim  - ili ne slaže.

Da li   je   taj   koncept   EU  tj.  zapadnog    UTJERIVANJA  „normalnog, tipa  LGBT –a i njihovih punih prava  i sloboda“   u nekim zemljama, na način kako  oni  misle ukoliko  žele da im se pridruže   – prihvatljiv ze veliki broj nacija. Nije, naravno.

Međutim,  činjenica   je  nepobitna   da   biti    gej  danas  više nije bolest, dakle   ona se ne liječi –   dapače jasno   je  da je ta sklonost, ta  neka „žica“  ili potreba  što  se u   nekome javi, a   u nekome ne –  jeste neka  vrsta prirodne   datosti nekome od strane  neke  biološke više  sile  (osim prisilnih situacija tipa zatvora, bivših  i sadašnjih  internata i liceja po Zapadu itd.)   da  je tako nazovem,  o kojoj zapravo ništa ne znamo  i o tome  ne treba filozofirati.

Trebalo bi biti moguće da postoji tolerancija –  za sve ljude  – niti LGBT treba silom da mijenja ono što mijenjati ne može, niti ovi drugi  treba   da biju i ponižavaju ljude koji su drugačiji.  Ono što treba ISTAĆI jeste da niko ništa nije  uspio na silu. Osim da uguši slobodu i jednima i drugima. Istorija, naime, poznaje velike ljude umjetnike, slikare, mislioce, pisce koji su bili homoseksualci. I šta ? Ništa. prihvaćeno kao činjenica. Tako je i  tačka.

Zna i one  nesrećnike  koji su ubijani u nacističkim logorima, a  sam Hilter je bio veoma upitne  seksualnosti. Dobro, to nije tema.  Dakle, ništa novo pod nebom.

Samo je pitanje da li ćemo  i dalje  duboko o   tom   ćutati, ili ćemo širom otvoriti vrata, naravno  ozbiljnim, punoljetnim ljudima (nikako djeci, dakle onima koji ne znaju  ko su  u smislu pola   -jer  PRIRODNO  i  ne mogu znati u  petoj godini šta SU  – nego samo da su bespomoća djeca)  da budu ono što žele da budu.

Meni lično za ovo ne trebaju nikave  parade ni po Beogradu, niti bilo gdje, nakaradne maskirane figure u duginom bojama  ponajmanje, nikakva  mahanja zastavama, nikakav   bespotrebni  ponos  - nego samo miran život na Planeti koja je ugrožena, ne nekim prajdom  ili  paradom ili litijama sa čuvenim Kačavendom na čelu – nego mnogo, mnogo većom opasnošću, koja  se može desiti svakog trena koji živimo.

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (02.09.2022.)