Nedavno u našem Parlamentu usvojeni Zakon o čuvanju ćirilice kao našeg nacionalnog obilježja i srpskoga jezika  tj. nacionalnog identiteta  Srba, po meni je,  nešto što nije  imalo  potrebe da se donosi i usvaja. Srpkinja sam  i pravoslavna – dakle identifikovana nacionalno, mada ćirilicu nisam pisala od Osnovne škole, iz  sasvim objektivnih razloga. Naime, tako je bilo tada. Čitali jesmo, ali pisali nismo.  

Ćirilica, što se tiče  nas  Srba  će opstati, kao što je vijekovima  opstala, ali  neće  biti jedino i jedinstveno pismo čak ni kod Srba, osim ako se kažnjavanjem ne uvede kao pravilo  da  svi pišemo ćirilicom, što  m o ž e   samo u službenim  i vladinim  institucijama RS –a, i, naravno,  ukoliko  se zabrani slobodnim građanima, sva  tri  naroda  u BiH, da izaberu pismo kojim će pisati. Mislim da to ne može i neće biti, jer  imamo ustavno pravo u BiH  da koristimo jezik Srba, Hrvata i Bošnjaka  a u RS –u  dva službena  jezika,  a to su latinica  i ćirilica. 

Tamo gdje ćirilcu pljuju, brišu, boje crnom bojom, tamo gdje pretuku fudbalere iz Banja Luke,  gdje glumca, koji je identifikovan kao, recimo, da kažemo Beograđanin,  ojade,   polome i  unište mu auto, razbijaju  auta kome stignu i  prebijaju  koga   stignu, kao  nedavno  u Mostaru   – ona (ćirilica) nikada  neće zaživjeti. Tu ne  treba  ni  pokušavati.  Štititi ćirilicu, braniti, čuvati u  našim srcima  –možemo,  ali ništa više.

Svaki zakon OVAKVOG TIPA, koji se „nameće“ ODMAH SMANJUJE SLOBODU IZBORA, što  apsolutno nema nikakve veze sa osjećanjem nacionalne pripadnosti srpskom  identitetu i  ljubavi prema svome narodu. Ljudima je najteže da se  iz romantične, dobre misli –  sudare sa realnošću i surovošću   ovoga vremena, koje je takvo kakvo je.

Evo  jedan primjer: Sudskim prevodiocima  se danas traži   prevod   srpskog  originala, napisan ćirilicom - na  latinicu, a  ide u Hrvatsku, ili u Njemačku, Austriju itd. i   tada ga prevodilac   može  ili  smije prikačiti kao original koji je preveo.  Do nedavno nije bilo tako.  Traže i da se prevodi na  bosanski jezik. U Fedaraciji je to razumljivo. Samo čekamo kada naši pečati u RS-u   neće  biti  uopšte  validni, jer Bošnjaci već rade  na tome da imamo  nekakve EU –licence, valjda made in Sarajevo mada to nigdje nije propisano, niti  je BiH  članica  EU.   To je ralanost. Da li se to zna?!

Šta će biti u frimama koje se bave IT –tehnologijom, ti  ljudi  bolje znaju engleski maltene, nego  srpski jezik, i   što ga bolje znanju to su cjnjeniji. Kad će oni pista i ćirilicu? Drugo je Rusija, drugo je Kina, ne želim ovom prilikom da elaborišem  zašto te zemlje mogu da rade šta hoće, prave svoje sisteme svoj Internet  itd.  – ali mi ne možemo. Što je dozvoljeno Cezaru ....  

Ljudi iz  vlasti  donose  mnoge zakone  tamo gdje ih realni životni problemi  građana malo ili  uopšte  ne interesuju. Nije najvažnije kako ćemo pisati, kojim  jezikom, jer  svi  sve jezike   razumiju, samo  odbijaju  da shvate  da su na  jednome tlu  vijekovima. Dokaz  je ćirilica koja  opstala i opstaće –bar u ovim nesrećnim ostacima Jugoslavije, gdje su se ljudi  pomijerali, odlazili, bježali  da sačuvaju živote, sve razumijući jedni druge.  Ali preko nišana.  Ali, još   važnije  je   hoćemo li preživjeti  prirodne katastrofe, bezobzirnu, surovu   bolest koja kosi i mlado  i staro – tačnije kako ćemo  mi,  narod,  uopšte preživjeti !

Ovaj   gore pomenuti zakon neće  promijeniti za jotu  sudbinu ćirilice. Neki ljudi  glasaju  za  neki  važan zakon, a nemaju ni interesa, ni osnovnih  znanja, pogotovo obrazovanja i  širine (osim političke)  za bilo koje pitanje koje se tiče malo dubljeg razmišljanja o problemu koji kao rješavaju. Bitno je dići ruke, složiti se s masom ili  vođama, a da pri tome ni jedna dubllja misao ne prođe tamo gdje bi trebala biti. A nije.

Zakon je zakon, red je red -  ali moram  odmah reći  još jednu latinsku  „Ko brzo sudi, žuri se  kajanjau“ (Ko brzo donosi odluke, brzo se i kaje).  Odmah iza ovoga zadnjeg   rata bilo je nebuloznih  odluka, ne bi li se mi što prije  povezali sa maticom Srbijom -  čak uvodeći ekavicu, ćirilične tablice, takve pasoše - na kraju je Dejton  presjekao, pa je određeno šta i kako dalje. Ta početna vrsta povezivanja jednostavno nije bila prirodna i nije uspjela.  Mi govorimo ijekavicom  (neki iz Bosne i Crne Gore n i k a d a  ne promijene tu ijekavicu, makar da žive u Srbiji cijei život. Moja  pok. svekrva,  Stanika, kragujevačka učiteljica, udavši se za diplmiranog pravnika  iz  „Bosne“ (tako su nas zvali Srbijanci, kao što to rade i sada ma kako se mi bunili) koji je  studirao u Beogradu, došao  po zadataku   u  Banja Luka  46.  godine  da bude javni  tužilac, morala je  godinama savladavati  svoju rođenu  ekavštinu da bi mogla  učiti  učenike i u Jajcu i Banja Luci, teško, vrlo teško - a morala je...

Daću primjer i iz mog ličnog profesionlanog života.

Kao izbjeglica, sa  jedinim blagom, tj.  onim  jednim što mi je u glavi, a to su bili moji strani jezici (njemački i engleski ) došla  sam  te prve ratne godine u Banja Luku i, na sreću, počela da radim kao prevodilac  (sudski tumač iz Sarajeva još od  1981)  u Radničkom univerzitetu, pišući na nekom rasklimanom „Biseru „ koji je naravno bio latinični. Nije bilo problema. Na  početku. Međutim  ubrzo dobijam i honorarno mjesto profesora ma Veterinaskom fakultuetu i, sjećam se kao sad, pišem svoje  ime na velikoj  tabli   latinicom, kao uvijek  (jer ja sam Germanista, od studija, pa  dalje  kao prevodilac  sarađujući sa firmama  u  Njemačkoj Austriji Švajcarskoj i, Engleskoj  -  nisam uopšte pisala ćirilicu. U   amfiteatru tajac. Tiho mi prilazi  jedan student i šapće: Profesorice, napišite molim Vas svoje ime i prezime ćirilicom. Ja  sam se  obratila  tada velikom  broju studenata riječima  da ja predajem  germansku grupu jezika, pišem latinicu i pisaću  i dalje, a od njih ću TRAŽITI  da pišu  latinicom  njemački i engleski jezik. Bilo je naravno i dalje testova iz  engleskog jezika napisanih ćirilicom. Ali to su već prošla vremena. Valjda se neće ponoviti.

Privatno bilo je tu još problema. U prvom vremenu dolaska u Banja  Luka, nakon života u predivnom Jajcu, pa trideset  i  više godina provedenih u Sarajevu,  ja sam često koristila ono „bolan„ i  „bona„ – recimo  studentu klažem „Što, bolan, kolega, ovo niste bolje spremili„-  pa se trgnem, jer me oni gledaju   čudno ...... A   ja sam bila profesorica Sarajka i to je bila istina. Ja nisam mogla, niti sam htjela da mijenjam ono što sam bila. Bila sam Srpkinja iz Sarajeva, bila sam izbjeglica, počinjala novi život -  ali nikada nisam glumila, bila sam svoja, niti sam se pretvarala. Oni koji su me znali (neki  i  iz  političkog života, ako me nisu zaboravili bilo je davno)  znali su da toga kod mene nije bilo. Izvela sam kao profesor četiri generacije studenata  sa   PMF –a   u Banja Luci, i danas ih srećem, pozdravljamo se i zbog toga sam veoma  srećna. Mnogima sam, istina, prevela dokumente za odlazak vani. Pozdravljam ih sve. Ma gdje da su.

Nemam ništa protiv da naša djeca u  nižoj  školi  uče  dva   službena jezika, neka znaju  i ćirilicu. Ali ova  djeca, to morate  ZNATI  i prihvatiti svi u  Republici Srpskoj  BRŽE i BOLJE savladaju engleski jezik, jezik  kompjutera, jezik svojih tableta i telefona  - nego što smo mogli   i  zamisliti. A srpski jezik, samo uzgred da napišem, djeca većinom  ne vole, jer je opterećen, sigurna sam,  teškom i opširnom  GRAMATIKOM , obiljem nepotrebnih stvari, a ono što je važno, a to je literatura, lektira  itd. to po meni nema prolaznu ocjenu.

Da se vratim zakonima:   Zakoni se   ne donose  za  svaku priliku   i kako kome  padne na pamet. Kao recimo INCKU, koji zaplete, zamuti, osakati i onako osakaćenu ovu napaćenu zemlju, u   kojoj se mir sanja, ali   se ne dosanja i u kojoj,  dodatno,  mili  naš  dječarac,  gradonačelnik  više ne  vozi džip, nego  vozi električnu „makinu„... niz nekakvo brdo, vozi li vozi, da  se sve puši ...mada čujem (pa se izvinjavam što sam mislila, zgrožena,  da je to s a d a) neko veče da je to bilo davno, davno, čak prije... tri godine. Šta sve neće izmisliti, a on ozbiljan, i to sve ozbljniji, kako vrijeme prolazi ..Ja se načuditi ne mogu.

P.S. Koga briga za potrošačku korpu.

Uostalom, što morate imati korpu. Imate ceger !  Ne morate  praviti ajvar, ne morate  peći pekmez od šljiva, ne morate  kiseliti kupus, krompira i onako nema dovoljno, ugalj  kradite  s vagona, drva sjecite u šumi kad vas  ne  vide, mada  sijeku i oni koje vide, pa zašto ne bi i vi, kukruz je suv, propao,  pšenica ne valja, a   poskupiće hljeb, maline i borovnice  jesu rodile, ali  cijena  nije nešto, ne isplati se, meda   vidjeti nećete  osim  na  slici. I šta Ništa.

Savjet :   Govori malo,  bolje  nemoj, jer  ne   znaš   šta  nosi dan, a  šta noć...Misliš  da te  svi vole, ali  kad se osvijestiš, druga priča, evo jadni  Zeljković, u  šta upade,  a  meni  bio  neobično simpatičan ..Treba sačekati, ne brzati....

I, na kraju:  Ako  gledaš  BN  dobićeš  migrenu  od  mnoštva   informacija  (često tačnih), garant. Ako  izabreš  da se ne sludiš  i ne  krećeš  prema  balkonu (ako  ga  imaš)  ili  prema prozoru, koji, valjada, imaš , u namjeri   da prekratiš  muke prevelike     –  gledaj  ATV. Sve su voditeljice  zgodne, lijepo obučene, našminkane, a   ni voditelji nisu za odbaciti, mada su beenovci  zgodniji  - a  ja  lično  cijenim  onu  Sonju Danojlić –Jovanović –  ona mi je lafica prava, grlata, stamena. Šta  god da prenosi i komentariše,  hrabro  je i  patriotski, kao  da je sestra  Dani(j)ela  Simića   –  ima  i  stav  i  gard,  dobro izgleda ...Ne boji se napada ma od koga dolazili. Ona  radi svoj posao.

Svako  treba da radi svoj posao, naravno ako posao  zna.

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (24.09.2021.)