Da li  mi  je dozvoljeno ?!   Hoće li uvijek biti zabrene govora, ćutanja, kazni ..?

Pa ne  bavim se  o n i m  pitanjem, jer  pitati, istraživati, pomisiliti nešto drugo u vezi sa onom temom - je zabranjeno. Zakonom. Inckovim.

A smijemo li mi Srbi zaboraviti  ili  ćutati o strašnoj sudbini naših ljudi, Srba  u Krajini,  ili će i  to biti  zabranjeno. Hoće li  nama  Srbima  biti  zabranjeno  da  pričamo našoj djeci i   unucima   našu  prošlost kao što su nama pričali naši djedovi i očevi.

Sjećanje ne može biti zabranjeno. I ne neće.

Svakog četrvrtog   avgusta, na  moj  je rođendan, ja  se bolno sjetim  traktora koji je dovezao moje  izbezumljene i  gladne   rođake  u  Tepićevu ulicu  kod nas, koji smo se  tek bili  smjestili kao  izbjeglice  iz   Sarajeva  i  započeli   novi život. Uputili su  se u cik  zore, potrpali osnovno, djecu i nešto imovine,  iz Donjeg Lapca i mnogih  drugih mjesta  nesrećne i  od svih  napuštene  Krajine,  naroda  koji  je   toga strašnog jutra sav stao na  traktore, stara auta ...One Krajine koja  je stradala  u   „olujnom infernu„  baš  zato što je bila ustanička. Srpska.

Moj pokojni  otac je bio partizan  iz  tog kraja. Smijem li reći da je moj otac  Božo, nosilac Spomrnice 41 . bio lički partizan, provoborac, puškomitraljezac, teško  ranjen ustaškim rafalom na Ilindan četrdesetdruge na Udbini, preminuo na  Ognjenu Mariju, a   sahranjen  na  Ilindan  devedesete  na  Barama u Sarajevu, na vojničkom lafetu,  uz plotune počasne čete... Smijem li  reći da sam ponosna i biću ponosna na njega  dok sam živa. . Bogu hvala,  nije dočekao ono što  smo mi.

Ako ustaški sinovi  smiju  arlaukati da će ponovo klati Srbe, slaviti  domovinsku zahvalnost zato što su istjerali  hiljade Srba  –  smjem li  ja slaviti  djelo moga oca?  Hoće  li  m e n i    neko  zabraniti   da  slavim  djelo moga  oca  - sada  kada mi je sedamdesetpet. Ko zna ?  Sve je moguće. Kao da  biva ono što biti ne može..

Na Petrovačkoj cesti  ponovo  stradanje  kao u onoj  potresnoj  Ćopićevoj pjesmi. E,  Brančilo da si znao  da će  se  ponovo desiti  užas  Tvome narodu, skočio bi s onoga mosta  da  ne dočekaš   gore nego što  ti  je  tada bilo, a bilo je svašta.  

Ginula  su ponovo krajiška   djeca  i majke na izbjegličkom putu, ginuli su  oni koji nisu metka ispalili na hrvatske vitezove, na  surove pilote pobjedničke vojske, na čelu sa NATO-m prijateljima.

Generali, satnici,  bojnici .. Ne bi mogao  Ti, koji si marširao u Šestoj ličkoj  da spasiš Maršala,  ni da zamisliš, pa  ni u najstrašnijem  snu, moj Boško, kad bi  znao  da   danas  bojnici i satnici, ponosni  hrvatski časnici  i heroji (koji su se borili sa  strašnim veliko -srpskim agresorima)    brišu našu  istoriju, slobodu koju si ti stvarao sa svojim saborcima, da vidiš kako napraviše ponovo nezavisnu državu na ruševinama  Jugoslavije, ne  stideći  se one Pavelićeve  krvave, koja  je kamom i srbosjekom sudila  Srbima,   krvnici, koji su teškim  pločama, kao  kreatori  samog  središta  Danteovog  pakla, okamenili stratišta Jasenovca, Garavica, Jadovna, Paga.. I konačno  zacementirali  srpske kosti, iznad kojih ruše i skrnave nadgrobne ploče i krstove.

Palim  svijeće na  Ilindan  svake godine, palim  svijeće četvrtoga  dana  avgusta, za  nevine, za  bombardovani  zbjeg  na  Petrovačkoj cesti,  za  konačno  upokojenje   onih  kojima  nije  bilo mjesta  na  zemlji,  koju su branili njihovi viteški  preci, na  kojoj su živjeli i  na kojoj su mnogi  ostavili svoje živote. Nisu trebali, tačnije, prljali  su čistotu  Hrvata !

Kako reče neko prije mene, a  nadje pravi izraz, neka im, hrvatskim vitezovima tame, bude  srećan  „olujni inferno“...

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (18.08.2021.)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal