(Izreka iz Biblije, pripisuje se kralju Solomonu, a tako je stravično isinita za Srbe  u  ovo vrijeme)

I dio.

General  Mladić  (KRŠĆANSKI  TERORISTA,  najnoviji   Subašićkin  biser, osobe   koja  je unijela više mržnje  u   BiH –narode   nego    cijeli  protekli rat)   i Bošnjačko   izjednačavanje Mladića  sa Hitlerom (što je apsurd nad  apsurdima) je sada   čovjek  čiji su  izgledi   da doživi reviziju   svoje presude – veoma mali, imajući u vidu  koliko    takva   procedura traje.  Je li moglo  biti drugačije?!   Možda i jeste  da je prevagnulo   mišljenje sudije  Nijambe.  Ali, nije.  Mediji u BiH  sada  pokušavaju da devalviraju  njenu  ličnost, pravničko znanje i najvažnije-njenu  hrabrost.

Žalim  što  general  kao   v o j n i k   i  o f i c i r   VRS  nije  slijedio   primjere  vojvode   Sinđelića,  ili  novoga srpskog heroja,  majora Tepića, jer  morao  je znati da  će biti   predat  Hagu  od   onih koji su mislili da će to donijeti neke pozitivne poene Srbiji. Nije donijelo ništa. Dapače.

Saznala sam da je general  teško bolestan, sa posljedicama moždanog udara   transportovan  u Hag. Ali, bilo  je  vremena  (grubo, ali vrlo, vrlo iskreno)  da on, čija je postojanost i hrabrost oficira  bila poznata  -  prekrati  svoje buduće  muke i  ne pruži    dušmanima    zadovoljsvto    da ga  vide  izmučnog, slabog i  nemoćnog.

Majke, sestre, nane – srebreničkih  žrtava   (sigurno  strašno  ožalošćene za cijeli  život, to niko ne negira)  i  u ovom sulučaju pričaju, kao da im je napisan  isti  tekst, one znaju  da treba  prebrojati   s  v e  opštine u BiH  gdje se ratovalo, ispitati, istražiti, treba zadati  smrtni  udarac  Republici Srpskoj.  Ništa nije dovoljno. Kada  će  biti  dovoljno?

Kad ih gledam (majke Srebrenice) čini se  da su  i danas   čile  i   dobro držeće,  stignu  svaki put u Hag –    opkole   zgradu suda  - dok naše  jadnice   majke  i žene, većina  suve kao grane često   bez  zuba, bez  riješenog stambenog pitanja, sa nezaposlenim  preživjelim sinovima i unucima (što sa Subašićkom nije slučaj)  upalih  očiju, bez suza, pomirene sa sudbinom (koja i prije nije  bila  naklonjena Srbima )  iza crnih marama, sa  slikama  zaklanih  sinova i muževa...

Naše   ćute  i   pale  svijeće po crkvama i grobovima.

Na drugoj strani, bespravno podignuta srpska crkva  na  nane – Fate   zemljištu, pade pod udarcima  bagera. Teško mi  je da gledam. Oni koji je ruše valjda znaju  šta  ih čeka. Ko su oni ne znam, niti želim da znam. Bilo je  vremena d o v o l j n o  da se kamen po kamen prebaci svetinja na drugo zemljište. Ali, kao i u svemu drugom mi  kasnimo i  reagujemo najćešće post festum.  Nana Fata je sada mirna, vjerujem, želim joj da bude dobro  – mada znam da nikada neće  biti miran onaj  ko je želio, sanjao, planirao, zavjerenički  iz mržnje,  čak  kad dobije  sudski spor -   sruši    tuđu  svetinju, iako   znam, ponavljam  da  je ova  crkva bila na zemljištu koje ne pripada Srbima. Moja poruka:  Neka nikome ne pada  napamet da ruši džamije  iz osvete, sagrađene na  srpskoj zemlji (a takvih ima)    jer  rušenje  svetinja –  nesreća je  i prokletstvo  do devetoga koljena.  Sjetimo se Kosova i sudbine rušitelja crkava.

Jasno  je sasvim  da je  Istorija   odavno   „predumanila“.    A kada   istorija predumani, „ kad  udari more u bregove, kada bude ono što biti ne može„ - uzalud  je sve.  Čeka    se i    više stotina   godina  da činjenice izađu na svjetlo dana. Neko će možda dočekati da se istina sazna,  ali  naši   unuci  će  otići, sjenka  zaborava će pasti na tešku borbu  i patnje   srpskoga naroda, na Jasenovce, Garavice, Jadovna, na  duboke velebitske i   korićanske   jame -  oni će imati svoju djecu, koja će učiti neku novu istoriju. Osim ako im mi ne budemo pričali, kao nama naši, šta j e  istina o Srbima.

Istina, imalo   je  sudsko  vijeće  u Hagu ovaj   put  i  časnu  Sudiju,  kako  sam već   rekla, jedinu    koja nije   prihvatila  već   dogovorenu presudu, koja je  izdvojila mišljenje, dakle  jedinu   koja je  radila   p  o s a o   sudije  (a  ne   kao     onaj  sudija    koji    j e   za  par    mjeseci „svario„  slučaj   od  više desetina  hiljada  stranica). Časna sudija iz  Zambije  izdvojila  je  mišljenje,    ne  zato  što voli Srbe nego  zato što  je   SUDIJA   i    što stručno radi svoj posao.

Sasvim   je   jasno da je morao  postojati   izdajanik (istorija je puna  kukavaca, izdajnika, koji prodaju  vjeru  za večeru)  taj Srbin (ime   mu  je  već  objavljeno i  zna se ko je)    crna ovca našeg naroda, koja   je   izdala  generala   i   prebacila  krivicu   drugih, paravojnih, planiranih, ubačenih ubica, nesrećnika  koji su počinili  zločine  nad  civilima, (ali  ne  i  žene  i djecu)  na  generala   Ratka  Mladića. General   Mladić   n i k a d  a    nije mogao izdati naređenje da se pobiju civili, on je vaspitan   u JNA  (sada se broj  pobijenih  već kreće oko desethiljada !! ), niti postoji  bilo kakav, a    pogotovo  čvrst dokaz  o tome. Čuveni   UZP  je progutao   u  znanim i neznanim  kazamatima mnoge   srpske vođe (zaboravljeni su  kao da ih  nije  bilo, dr Karadžić   je,  zamislimo   samo  taj užas, prebačen  ne samo   da doživotno robija  u  Engleskoj, nego  na ostrvo,  poznato   kao  ostrvo  smrti. Taj strašni UZP, dakle   unaprijed     „dokazana„ krivica  zatočila  je    vođe  srpskoga  naroda, koji su  poveli   svoj narod da se brani   protiv  još  jednog genocida, koji    Srbi  već  jesu  doživjeli od 1941-45, dakle  protiv   toga  da   budemo  još   jednom pobijeni i  poklani.  Danas    to   pravednom  i   demokratskom  Zapadu nije interesantna  tema.

Ja  se  generala  Mladića ne  stidim. Stidim  se onih koji   se Njega  stide.  . . Koji su  ga  se tako lako odrekli, a  danas imaju   ovaj  komad   zemlje  BiH, (koji je on odbranio sa svojim borcima) kojii  je  naravno njihov  koliko i  bošnjački  i hrvatski–   ali    za   koji   SMIJU   reći   da je  njihov.

Po Dejtonu. . To nije palo s neba, niti nam je neko poklonio. Desetine  hiljade srpskih boraca  palo je za ovo što mi danas imamo. Sramota je, i    grijeh nečuveni – odricati  se   sebe samih, priznati i što jest i  što nije -   ne bi  li  nas o  ONI   potapšali po ramenu. Znam šta pišem, znam da su ONI   danas   sila, ali    i   za silu  ima   SILA – ona Božija, pravedna, koja na kraju stigne i   kad  se silinici  ne nadaju.

Drugi dio.

Naši  preživjeli  borci nisu izašli na ulice da bodre generala. Nisu se bunili. Nisu  uradili ništa osim što daju pojedinačne izjave. Znam, i juti su. Imaju pravo. Vlada nije  dovoljno vrednovala njihove žrtve.  Ali,  ljudski   i   časno je bilo  podržati   Mladića, jer  on nije   oteo  ništa ničije, on  nije   pljačkao, on  nije švercovao.... On je bio  pravi  komandant.

Kako  to, međutim,  vide  olinjale   gospođe  iz  beogradskih salona,  ili neke mlađe   zvijezde   sa Kalemengdana, muške i ženske, kako to vide  srpski dendi –političari  sa bogatstvo koje se mjeri milijardama, sa pet do šest stanova u Beogradu na vodi, međunarodne „dobrotvorne„ organizacije, kako to vide oni koji su se uvijek i od svega okoristili,   koji su bili ulizice strancima  ili   plaćeni blogeri da mrze sve i    svašta -   pogotovo svoj narod -nije me  briga.   Ja pišem ono što mislim. ImAM PRAVO NA TO.

Izgleda da  naši  nisu dali milione maraka da  generala  pokušaju  spasiti (mada su se milioni negdje davali), bošnjačka  javnost dobila  je  već   polumrtvog   kapitalca,  srpskoga generala  iako su svi znali da on  n i j e   ni   naredio  zločin, ni ti   ubijao lično.  Ako je Gotovina  mogao biti oslobodjen –a na temelju praktično iste situacije –mogao je i general Mladić. Ali, nije. Zato što je Srbin, a kvota mora biti popunjena.  (Smušeni  Nobilo na BHT – mada znamo šta je rekao ranije).

 Treći  dio

Prisilila sam sebe da odgledam uživo sjedincu  Savjeta bezbjednosti UN  isti dan kada  je izrečena  konačna presuda generalu  VRS  Ratku Mladiću, koji je bio glavna tema te, nimalo  slučajno, baš na taj dan, održane sjednice o  radu Medjunarodnog  krivičnog suda. Recimo apsurd:   Predstavnica Meksika čita dobijeni tekst, u čijoj zemlji su nedavno na izborima odsječene ljudske glave krasile biračka mjesta! I šta ? Ništa. Koga briga.   

U Hagu, jednog jedinog čovjeka Srbina, napada siledžija, (prije je jedna od žena iz Srebrenice otimala srpsku zastavu od dečka koji je samo to imao u ruci ) prijeti  mu i   umalo ga ubaci u onaj bazen  ispred Tribunala –jer  NIKO, BAŠ  NIKO NE SMIJE BITI ISPRED SUDA  KAD SU ONI TAMO. Siledžija kaže da je on u  SVOJOJ  zemlji,  jer zna da je tamo povlašten. Srbi nisu Bošnjaci i  su okupirali  medije, TV  emisije, destatične   izjave,  nalaze  sve moguće  istoričare žrtve .. Majke Srebrenice obvezno su  u Hagu, izjave  koje  one   daju   mogu  se  iščitati  kao konačna nemogućnost da  se u ovome regionu  ikada živi u pomirenju, ako sve ne ide po njihovim pravilima. Priča o pobijenim Srbima u bilo koje vrijeme- neka je druga tema.  

Pitam se  šta je  ONDA   bilo spaljivanje  miliona    Jevreja u  logorima  u Njemačkoj,  Poljskoj i drugim zemljama, ako se termin  genocid kompromituje onim što se desilo na području  Srebrenice, što je bi strašan zločin. Je li u Srebrenici bio holokaust ?  Traba li  taj  zločin  da dobije i taj atribut ?  Ima  li pravnika  koji se   ne  boje da  kažu GOSPODARIMA   sadašnjice   da    je  genocid  kad  država, državna politika,  satre   nekoliko   miliona  Jevreja, Jermena, Tutsa   itd.  mušakrce, staraca, žena  djece ..Srebrenica  je  genocid. Jasenovac nije ....Odlučio  je Hag. Tačka. Niko ne smije riječi da kaže. Najavljuju i   zakon – zabranu ....baš kao u Njemačkoj. Srbi nacisti. O tempore, o mores  ....

U  ratu  u BiH  egzistirale  su  koliko  ja znam  t r i  armije, tj. vojske:   VRS,  Armija BiH  i  HOS. Prema presudama nikakavih  akcija,   pogotovo ne zločina,  nad civilima Armije BiH  nije ni bilo.  Ratovali  su tiho, nečujno, bez  krvi, bez   tragova, zarobljenike su  milovali,  tetošili, hranili,  nema  Kazana, nema noževa....Ništa. Oni nisu krivi. Ko je kriv za ubijene Srbe na najkrvaviji način?   Danas  je  jasno - NIKO.

Ali, da   se vratim sjednici SB UN. Samo je  predstavnik  Ruske ferdaracije bez straha, bez uvlačenja u du ..... e   ostalima digao  glas o tome  šta se  zapravo dogadja  Srbima. Kažu,  Rusijia   ima   skrivene   namjere  dominacije  na  Balkanu, planira ovo  i ono –    a NATO   ne planira  NIŠTA.   Samo    se   m i rno,  lagano    širi   u  jednom pravcu. Ka Rusiji.....I  širi demokratiju na svoj način.  Pitanje je   šta  bi se do sada već  desilo   da NATO nema  tako snažnog  „ruskog medvjeda“   s druge strane ... Sa  Kinom   benevolentni   NATO     igra    argentinski tango – baš kao da Kinezi nemaju mozga pa ne znaju šta znači   igrati   tango   s  Amerima.  Znaju  i  ne popuštaju ni  pedlja u  toj  nježnoj   ljubavi, malo  naprijed, malo nazad   -  što bi  rekli  uvaženi likovi   iz  LGBT –a .

Jasno   je   bjelodano  da   Zapad   neće  Srbe   prihvatiti  kao normalne, obrazovane, evropljane  (kavi oni sami žele biti, a ne znaju  gdje se koja zemlja u Evropi nalazi)   zrele   ljude. Ne. Mislim  da je ova noć  pokazala koje  su mjesto  ostavili za Srbe – a  koje za  svoje miljenike Bošnjake. Ovu noć  ni  ja, baš kao i naše komšije, koji tako  jako  žele  da živimo zajedno  (što se vidjelo po euforiji   protiv  Srba  koja je trajala danima), ali  kao  begovi  i   kmetovi  -  teško  da  ćemo  skoro   zaboraviti?

P.S.  Pošto  ovaj  blog kasni više dana,  nastavljam  sa komentarima ...Uvažena  Ljosa je na TV-u  i medi li medi ..... Kosovo   is  peace loving nation ... Izjavljuje  mlada predsjednica  Kosova,  odlična  američka studentkinja,    obilje   tirada  i  blaćenja   Srbije   na dobrom   engleskom –  žena kao da je  napamet  naučila lekciju,  o  fantastičnom  Kosovu  koje voli mir,  a Srbija samo ratuje i ubija,  koje  (Kosovo)  jedini problem  ima sa   mrskom  Srbijom, a   Srbija    ne  da, pa  ne  da  službeni   p  r i s t a n a k   na cijepanje s v o j e    teritorije   pa  da  oni   najzad  postanu  nezavisna država.  Pa, šta će im Srbija  kad su,  kao što ona kaže, već  nezavisni...

Upravo  gledam  pomen  junacima sa Košara, herojima koji odbraniše  granicu svoje  otadžbine Šta li Ti  crnokosa  Ljosa o životu  i  časti  srpskoj  znaš..? 

Ništa.

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (16.06.2021.)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal