(Rekao Vergilije)

Ali, prije nego se  osvrnem  na neke nedavne  događaje -  da  se  evo  ovaj,  valjada   jedini put, kako pišem blogove, složim sa prepametnim, dobronamjernim, realnim, nepristrasnim,  omiljenim  piscem  blogova u/za  Bošnjake, koji učvršćuju  našu srpsku  poziciju  „genocidaša“, koji su iz čista mira, krvoločno pobili  33.000  bošnjakčih civila,  muškaraca, žena i djece (!),  valjda još potentnim,  doktorom psihologije, čestitim Srđanom Puhalom, koji napisa, jedan, za njega krajnje  neuobičajeni  blog – a  to je da možemo  jebati  non paper jer imamo i gorih problema, parafraziram  dalje, koji nas (BiH) pojedoše iznutra, bez obzira koliko nam je lijepo i  ugodno u zajedničkom loncu, koji  se zove  zajednička zemlja tj. domovina. Non -paper  je, međutim, uzburkao  vaskoliku BiH  – javnost, ne toliko srpski dio  zajedničke države. Mnogi misle da je autor  neko od Srba, a ne Janša, mada  kad bolje razmislim, šta Janšu boli za velikom Srbijom ...), jer  kao Srbi  iz BiH  vape  za  odlaskom tamo daleko, e da bi napravili veliku Srbiju, gdje, zapravo, kako  kaže matica, neće  ići  ( i ja lično  ne vjerujem iz  više razloga)  koliko  onaj  bošnjački  dio - do  te mjere da  Bakir ne mogade izdržati nego Srbe  nazva „genocidašima“. Dakle, ne reče SDS, SSND, ili neka druga partija u Republici  - nego baš đuture svi  Srbi. Šta  reći, a ne  povraćati, tj. ne zgroziti se nad  lažima  i glupostima, ili bolje rečeno nad opsesijom   istaknutog vođe našig komšija  - prijateljskih Bošnjaka.

U čemu se Puhalo i ja slažemo?  U malo čemu, naravno -  ali ovo što napisa o problemima   zajedničke   zemlje, tako  dobro, tako  ab irato  iskreno i  duboko da  se ja pitam da li  je on dobro i zdravo, što mu želim. Jer napisati ONO  odjednom, ničim  izazvan –  ravno je čudu. O  papiru i Puhalo zna  da je non paper  zajebancija, čista  zajebancija  onih  koji  znaju  šta  bi trebalo uraditi  za BiH,  A  NEĆE DA URADE, znaju  šta je  izlaz, a obećavaju  nam  kao djetetu  lizalo lažu   nas  – kao   bićemo primljeni  n e k a d a  u EU  kad ispunimo nekih pitaj Boga koliko uslova, a  s  druge strane javno pričaju  da   nema proširenja, gurajući   jače  poklopac na  „pretis  loncu“  ovoga  napaćenog  naroda, koji bježi glavom bez obzira, odlazi, sklanja se od budućih dugova, kamata, kredita, od siromaštva, od dženaza i  shrana u jednom  danu više desetina nesrećnika, koji su čekali vakcine, a ne dočakaše...i konačno od nekog eventualnog  r a t a  !!  U  sadašnjoj smrtnoj opasnosti smo isti,  zavisimo do zemalja koje žele da nam pomognu, pa  konačno,  shvati i Puhalo  da ova zemlja  zaista  ne finkcioniše, i  to ne samo zbog Srba i da ima mnogo stvari o kojima treba razgovarati i pokušati riješiti, a  da to Sarajevo ne želi. Čeka da se narodu sve smuči pa da sve ode ..... dobro, neću da budem  baš toliko toliko prosta.  

Ali,  Bakir slijedeći  svoga  pok.  oca očigledno   ide istim putem .... ništa mirovni pregovori,  sve osim rata treba odbiti .... Čak i  pomen  nekog, eventualnog,  mirnog razlaza  (non paper  karta   tj.  nemogući  plan  se  sramno  gura  kao kukavčije  jaje   Balkanu,  ne  bi  li  se mi  opet poklali)   Bakiru   je   povod  da  p r i z o v e   rat.  . A  svi znamo  da bi  samo  jedan korak  bio  spas.  Ulazak u EU. EU to može kad bi htjela. A neće. I  šta nam to govori? Da oni odlično znaju  da  ima  ludaka  za potkusurivanje, čitaj za zajebavanje, u BiH koji se nikada neće pomiriti da nisu begovi, da se prošlost ne može vratiti, te da treba  živjeti sadašnjost.

Bakir poziva na rat i odbranu BiH od agresora. Od koga ? I  koga poziva?  Daje  li svoju djecu ?  Unuke ? To što bi on radije umro, nego ....nije problem ... i  ja bih radije  umrla   nego  da   dočekam  da  moji   Luka  i Matija  moraju u rat! Neće moći, Bakire  Izetbegoviću, niti bilo ko - ko se krije iza ratnih pokliča. 

Učinimo sve  da   spasimo djecu,  svu   djecu   ove  nesrećne zemlje, kojima  se nudi  rat, kao izlaz, kao rješenje,  a ne bezbrižno djetinjstvo, mladost, radost  ŽIVOTA, putovanja, studija, ženidbe, porodice   - a  ne propast  zbog  jebene države, koja je i onako postala svojina milijardera.   Nije ON  nabavio vakcine, nije obezbijedio sirotinji da bolje  živi, ne samo Bakir, nego  svi  oni koji imaju desetine  hiljada maraka mjesečno, a  ne rade ništa – nego se spremaju  za   borbu -  žrtvujući tuđu djecu !

Ima jedna  misao koja me muči ovih dana a u uskoj  je vezi sa non paper-om. I reći ću je javno. Pisala sam već o migrantima  koji ostaju u BiH, sa naglaskom na  zapadni dio BiH  (muškarci, jer žena nema, bar ih ne prikazuju) koji nekako kad  ih pogledate,  istih su  godina,  ili mlađi, iste visine, skoro iste građe, mladi, puni snage, nema vijesti da umiru od korone –makar mi to ne znamo kao  što ne znamo zašto ih se ne deportuje (a  o tome se kao priča, Turkovićka i Džaferovići na tom „neumorno“ rade)   nego se smještaju, prave im se uslovi da ostanu duže, kako  kažu njih  okolo  dvadesetak hiljada (značajan broj, zar ne ?) Šta kažu politički i vojni  analitčari ? Zašto je tome tako ? Možda je  to ljudski  potencijal   nesrećnika koji su izabrani   (ko zna ko u tome vidi  mogućnost da dobije rat)   da budu, ako zatreba  topovsko meso,  branitelji ..... dobro, nije moje da kažem čega. Zna se.

Možda i ima poneko od  građana ove zemlje  ko bi sada upao u zamku da se uhvati  oružja  (imajući iskustvo iz prošloga rata, iz koga su poneki  u  oba  entiteta  enormno  profitirali)  dok su drugi gubili živote  i žrtvovali jedince  sinove.  OK. možda ima i takvih. Uvijek se nađu budale, koje militantne (a prebogate)  vođe  uhvate na  šovinistički   bijes i  laži o tome kako neko hoće da ih  napadne – sve pozivajući se  na protekli rat.

Danas više ništa nije isto. Narod više nije lud da gubi sinove i unuke. Valjda ima malo hrabrosti  i časti u ovoj masi, koja  više nije sumanuta i luda da nasjeda na priče onih koji su milijarderi, koji su djecu poslali da se školuju vani, koji su im kupili  stanove u Beču i Londonu,  ali i  radna mjesta  i više stanova  ovdje, ako slučajno ostanu  u BiH, da im se nađe.  A glasno i politički veoma  strasno  govore o tome da svaka promjena, koja bi nekome pala na pamet u BiH, pa bio to i novi  izborni zakon  itd,  vodi  u  r a t.

Stoga da na kraju kažem kako mi je drago da je i  zakleti brojač  nevino  pobijenih Bošnjaka (bez  namjere da  kažem da ih nije bilo,  jeste bilo, i veoma  mi je  žao da je tako)  mada ne znam ko  pobi  one  silne   Srbe i Hrvate, takođe civile po logorima  i  kazamatima, koji se i danas  negiraju i  kriju,  jer  vojnici s puškom u ruci  se ne broje, ali   svi   mučki   pobijeni   od strane  zločinačkih Srba  -  počeo da razmišlja i da PIŠE  o tome šta se  stvarno dešava s a d a  u ovoj napaćenoj zemlji.  Prošlost  je valjda iza nas. Osim ako i on nije dio priče, barjaktar  zapravo, u kojoj se sa  Srbima ne može živjeti s a d a   - sve dok ne priznaju genocid. A kao tek tada će se  moći  ići u pomirenje. . To  jest  tada će im  moći  konačno presuditi.  Oni, naravno.  Nadaju se.  Može, naravno,  biti svašta  danas, kada pravila odredjuju bivši fašisti, kad se imena antifašistia  i narodnih  tribuna, slavnih partizanskih heroja  i  komandandanata jedinica,  oslobodilaca  Sarajeva   m a s o v n o   brišu  iz  naziva  sarajevskih  ulica,   pišu  imena zakletih ustaša i  zločinaca.  I  to nije tema  za dr Puhala.  Kod  njih može svašta i sve je OK,   ali Srbi moraju paziti šta rade!

Zato  ko  za  šta   treba   da se stidi, najmanje će odlučivati dr Puhalo.

O tome će pisati i pričati neki drugi ljudi, hrabriji, čak   i  mnogi  stranci,  iskreni  svjedoci događaja u minulom ratu, kojima će  prava  vremenska i  istorijska  distanca  omogućiti da pišu  realno i istinito,  bez  straha od  revizionista istorije, što dr Puhalo, nije i ne može biti,  mada je  osviješteni, probuđeni   mladi čovjek,  slobodnih   misli  i djela, ali nadrihroničar  građanskog  rata u  BiH, sklon  avanturi  da  zađe u  područja  i događaje o kojima ili  ništa ne zna, ili  se  pravi  da ne zna –  pa   laže, što je vjerovatnije, ne znam iz kog razloga  je  to   tako, niti  me   to   interesuje,  može  da  piše  šta  god  želi  i to i radi,  jer je baš   to   i moguće   sada   u  nesrećno   sklepanoj  zemlji, kakava  je  nažalost BiH, koja spas očekuje od drugih, koji su je  i sastavili, pa sad ne znaju šta će s njom.       

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (26.04.2021.)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal