Ab irato  čovjek lako kaže svašta, pogotovo  kad  se desi  da   čuje  ili  pročita  neku  glupost  koju  napiše  neko  ko  nema  pojma  o  čemu priča, ili piše,  ili,  što je uslučaju  koji me navede da ovo pišem, još gore, dakle sasvim suprotno -  ta perosna tačno zna  šta, kada i  o kome, a  pogotovo  k a k o  treba da piše, e  da bi postigao cilj  koji je nedvosmislen.

A, baš  toga čitalačkog  gnjeva se  treba čuvati, jer ništa ne rješava.

Dakle,  evo  najmirnije što se može:  Čuveni  erseovski  bloger  (tako vole da kažu Bošnjaci )  već  duže vremena, kao neki  „glas  istine„  koji  u Republici Srpskoj  o proteklom ratu, po njemu, ne postoji, piše  šta   mu  padne na pamet, ali najprije  teme koje će  uzbuditi  i  razgnjeviti  čitaoce u Fedearaciji, sve da  bi zadovoljio, valjda, nalogodavce, ili   svoje brojne  bošnjačke simpatizere.

Naravno da  svako od  nas ima pravo da  kaže  šta misli, pogotovo  kako  i na  osnovu čega nešto  zaključuje, pa tako i tekst o pokojnom pukovniku Samardžiji. I to je dobro, mislim, to je apsolutno demokratski, ali  ne ljudski korektno.     

Ja, lično, nikada  nisam čula za pukovnika Dragu  Samardžiju, niti  ga lično upoznala, a vjerujem ni da ga zna  pomenuti  blogerdžija, koji  ga  mrtvog  blati, jer  piše  o njegovom kukavičluku te  sledstveno  tome  o njegovoj  ulozi u  eventualnom  ad hoc mogućem POMIRENJU  masovno  napadnutih  Bošnjaka i Srba agresora, koje se, kako stvari sada stoje, vjerovatno nikada neće desiti, jer smo mi loš narod  a sa lošim narodom  ad verbum  se  dobri Bošnjaci ne mogu miriti.

O pukovnikovom vojevanje u odbrambeno – oslobodilačkom ratu VRS u RS-u, saznajem iz  jednog drugog, beneveolentnog i iskrenog bloga, tj.  koje  je dužnosti pukovnik  obavljao u ratu, što mi govori  da  je u  ratu bio  na  čelu svoje jedinice /jedinica, komandovao je,  dakle nije bio kukavica, jer komandanti u srpskoj vojsci  obično nisu bili kukavice. Bar koliko ja znam.

Kukavica  je  Samardžija  po pomenutom blogeru  zato što nije  izašao pred  sud,  stao hrabro pred  bošnjački  sud,  formiran  s a m o  za  Srbe,  svejedno je koji,  te dokazao da nije ratni zločinac i da nije počinio zločine koji mu se stavljaju, ili bili stavljeni, na teret, nego je pobjegao u Srbiju i tamo umro. 

Izbor  pukovnika  Samardžije, sa stanovišta  slobodne ljudske  odluke da bira  između života sužnja  i  spore  smrti u  kazamatima - i   odluke da  to n e ć e a fortiori  (baš zbog toga razloga) bira da se skloni u Srbiju, našu maticu, gdje su i neki drugi  Srbi  bili našli relativan mir, ali bar  ne skapavaju u zatvorima - nije  uopšte   bio  nezamisliv,  ili  nelogičan, dapače, vrijeme je pokazalo  da je bio veoma  razumljiv, bez  obzira  radi  li se o  kukavici, ili o  srpskom heroju.

Bolje je, možda, bilo da su naši  čelnici (koji  sada  iscrpljeni  i bolesni čekaju presude, a neće biti oslobadjajuće)  sami  sebi muški presudili, teško je  to  izgovoiriti , teško bih to rekla rođenome ocu, jer  suđenja se ne prenose  javno, dapače, njihove odbrane  nisu javne, podaci koje iznose   u  svoju odbranu znaju smo advokati, činjenice ne dopiru do ušiju sudija, pa njihovo mučeništvo i patnja nemaju odjek kakav bi trebalo da imaju (skine se  ploča sa imenom prvoga predsjednika Republike  Srpske  - pitam se je li baš moralo ?),  nego da su sjeli na optuženičke klupe  za krivicu  zajedničke  komandne odgovornosti, ne za  lična ubistva i mučenja, za  koja nisu morali  znati  -za koju  bošnjački  heroji uglavnom nisu odgovarali.

Zašto je to tako ?

Pa i ptice na grani znaju da su za Srbe bile predodređene dugogodišnje zatvorske kazne unaprijed, pogotovo  u Hagu, bez previše dokazivanja, bez  udubljivanja u  konkretni  predmet (svi su predmeti  praktično  bili isti ), bar što se  tiče  poznatih  i  značajnih  Srba iz protekloga rata, svi uvedeni u  i s t i tzv. UZP (udruženi zločinački poduhvat) u kojem su svi  Srbi u bošnjačkim lamentiranjima  o agresiji na  BiH, stigmatizirani  kao agresori (osim u presudama) ali  su  zato  s v i  Srbi  osumnjičeni za ratne zločine u Hagu, ali i na BiH sudovima -  ratni zločinci, sa  presudama, ili   bez njih (termin  agresija su izmislili Bošnjaci)  prema bošnjačkoj, do danas važećoj percepciji događaja  - poduhvatili  da pobiju, zatru i unište Bošnjake. Koji  jadni nisu imali ni vojsku, ni vođe, ni junake, ni heroje – oni su bili  mala djeca koja  pojma nisu imala zašto je došlo do sukoba u BiH. Tako  su svi bošnjački  generali – heroji  bili oslobađani, ili će biti -  dok su Srbi  dobili stotine  godina robije. To je  činjenica.

Pri tome Bošnjaci danas slobdno žale nad svojim ubijenim i mučenim sunarodnicima u   srpskim logorima, i neka ih  žale, imaju pravo, jer toga je bilo, na  našu sramotu i  žalost, na pamet mi ne pada da takve stvari negiram, ili upoređujem ko je koga više ubijao -  ali pri tome i ne pomišljaju Bošnjaci  da saznaju pravu istinu o stradanjima Srba i Hrvata u njihovim logorima. To je tabu tema za cjelokupni intelektualni i akademski dio Federacije. Ruralni dio kao da ne postoji, odnosno postoji, ali ćuti  –dok mučeništvo drugih ne spominje. Niti prihvata da je uopšte bilo.

Dovoljno je da blogerdžija pobroji sve spaljeno, srušeno, uništeno, zatrto sa zemljom u Bošnjaka, a samo ponekad, blago, da se  ne bi Bošnjaci uvrijedili – spomene i srpske žrtve?

Šta bi pukovnik Samardžija dokazao da je ostao i upustio se u „pravnu borbu„?? Da li bi dokazao da nije kriv? Teško. Jednostavno, čovjek  je, očigledno, znao šta  ga sleduje na sudu koji ne sudi  samo prema dokazima (pa bi  bilo lakše i  više vjere u pravično suđenje) -  a trebalo je da  pukovnik pokaže kako je spreman da robuje desetinama godina. Drugi su bili hapšeni ovdje,  odvođeni, ponižavani – a bili su spremni da se jave na poziv. Ne, trebalo je da ih hapse kao zločince. To je poenta priče.

U okolnostima  koje vladaju   s a d a  postaje  sasvim jasno da  je  ta pukovnikova  odluka  bila negdje i  logična, naravno,  gledajući  događaje  koji su se Srbima, osumnjičenim za ratne zločine, već  desili  – i kojima je očigledno nije  kraj – jer ponavljam, ako su svi  Srbi loši  ljudi –kakvu  pravdu očekuje, nota bene,  general Savčić, koji  nije   kukavica kao  Samardžija, dapače, a  koji  m o r a  dokazivati  da nije  bio  tamo gdje tužba kaže  da  je bio. Hoće li uspjeti ?  Nemam pojma, ali imam strah za svakoga  srpskog   vojnika, komandanta, a  možda kako stvari stoje, i  svakog borca u rovu – smo ako je Srbin, nosio pušku i kako kažu Bošnjaci ako je „okrvavio ruke“. Kako je neko mogao biti borac, sa jedne i druge strane, a da pucajući u drugu, protivničku   stranu, ne okrvavi ruke. Ili se Bošnjaci referišu na krvave ruke mudžahedina, koji vezanim  zarobljenicima  mačetama  sijeku glave. E, tu su ruke krvave. Inače je u ratu:  puška –tebi –puška meni – pa ko preostane.

Da zaključim: Pomirenje kao, recimo,  željena  kategorija u BiH , od  strane  kao  multientničkih  Bošnjaka, ali i stranih moćnika, gledajući sa aspekta „nevinih„ Bošnjaka, podrazumijeva  potpuno, bezpogovorno, prihvatanje  i  priznanje da su Srbi (udruženi sa Srbijom) napali  BiH, da su genocidni, da su o n i  krivi za rat, da nema druge istine osim njihove, da je to  t a k o  i  nikako drugačije. S tim u vezi je i Valentinov zakon o priznanju genocida. Takav zakon, kad bi bio usvojen, bio  bi  smrtna  presuda za Republiku Srpsku.

Takvo pomirenje  bilo bi njima, možda, prihvatljivo. Sve dok toga nema (a ne može biti) oni neće stati. Snažno se nadaju  da će NATO bombarderi  krenuti da ponovo  sipaju uranijumske bombe na Republiku Srpsku – što  danas nije tako lako. Ipak, Bošnajci misle da će njima prijatelji da   naprave  ONU  NEKADAŠNJU  ZEMLJU koju su tako voljeli,  ali  iz koje su  otperjali  čim je bilo  moguće. Jasno je da Republika Srpska  sama ne bi imala šanse da se takvom napadu odupre. Zato o tome i ne misli . . . Ali,  nema iluzija o tome  kakvo rješenje bi bilo Bošnjacima najmilije.

Postavlja se, međutim,  jedno  razumno  pitanje,  da li bi to  bio  s a d a   dobar izbor za njihove  prijatelje, EU, Ameriku i cijeli Zapad, kad imaju dosta svojih problema. Naime, prilike se mijenjaju. Mislim da  od  masivne „pomoći“  Zapada zapadnome Balkanu  nema ništa. Mislim da je to vrijeme prošlo. Odluke su donesene i  samo  budale nisu svjesne da pomoći nema  sa strane –  pogotovo  ako stalno blatite i  pljujete one sa kojima kao želite da živite.

Znamo da je pravda spora, ali polako sve dolazi na svoje mjesto. To nekako kaže i Bakir Izetbegović, makar  ne misli sto što i ja. Ali,  bilo bi dobro  sjesti,  razmisliti, pa jednom strpljivo  razmišljajući, staviti tačku na prošlost. Jer,  neumitno proticanje vremena  na kraju pokaže  gdje nam je svima mjesto.. Do tada, trebalo bi pokušati živjeti jedni  p o r e d  drugih. Na silu zajedno  živjeti - ne ide. Na kraju  to  postaje  samomučenje, iscrpljivanje energije, koje ne vodi ničemu. Odnosno vodi u propast.

Neka je pukovniku  Samardžiji, kukavici, ili  heroju, zavisi  kako ko gleda  - laka  crna zemlja, što se mene tiče.

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (25.02.2021)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal