O  fenomenu  Stanivuković - Trivić  pisala sam i  komentarisala  u mojim blogovima.To su dva  nezaobilazna  lika u političkom životu Republike  Srpske zadnjih  godina,  likovi koji  su  više  od  rodonačelnika stranke PDP učinili stranku drugačijom  (mislim na javne nastupe na skupštinskim zasijedanjima) i interesantnijom  za  široke narodne mase, željne  novih  i drugačijih  političara. Bila je to  sinergija dva različita lika, mirne, samozatajne  profesorice fakulteta, bez posebnih ambicija, što se pokazalo kao maska - i drčnog junoše, studenta, dobr situranog, željnog popularnosti  i javne scene. Djelovali su savršeno uvježbano. ONA mirna, ubjedljiva, s argumentima poznavanja matematike, makro i mikro ekonomije, ne  posebno elokventna, tiha,   osim onoga nečuvenog incidenta u Skupštini sa Lukačem, u kojem pokazuje čini se, prave osobine – i  ON, napadno ubjedljiv,  ali afektaš, populistički zanesen, preglasan, ubijeđen da će njegovi u stranci znati da cijene hrabrost, osobine vođe, energiju  junoše, potpuno neiskusnog u   beznađima  i vrletima  političkih spletki, tajnih sastanaka i dogovora (najčešće  iza  leđa onoga koga tapšu) koji, nažalost, neće biti politička budućnost Republike Srpske kako vizionarski predviđa  gosp. Krunić.

Stranka je Stanivukovića kao  kandidata za ozbiljnu funkciju gradonačelnika (a mislim i za daljnju ozbiljnu karijeru) odbacila onoga  momenta (što sam ja najvljivala u svojim blogovima da će se desiti ) kada je izrekao nezamisliv komentar kod Hadžifejzovća u vezi genocida nad Srbima u Jasenovcu!  Ja sam i očekivala da bude ozbiljno kažnjen, što mu se i desilo. Još neko vrijeme  biće Draško upotrebljiv kao bukač, jer krči put svojim populističkim ispadima opoziciji, nekada sasvim potkrepljenim podacima,  ali koji, kad ih on izgovori nemaju težinu, niti ozbiljnost, koju pokazuje odmjerena profesorica, trudeći se da kao matematičarka zasjeni Predsjednicu Republike, kojoj  znanje matematike očigledno nije i potrebno.  

Dva dojučerašnja veoma bliska saradnika okreću glavu jedno od drugog, bar tako izgleda. Znamo da u politici nema ljubavi koja bi prevazilša političke ambicije.. Ima pomicanja  šahovskih figura, ima  tajnih  međustranačkih  dogovora.

Gradonačelnik ne bio ni Draško, a  neće biti ni prof. Trivić. I ona sama zna da  to nije realno, pa se može očekivati da kandidat bude neko treći iz PDP-a koji sada umišlja da SDS nema kandidata, bar za sada –  osim ako na čeki ne čeka Radović ! To bi bio pravi   protivnik Radojičiću – i  ta bi  borba možda  i bila interesantna.

Sjednica Narodne skupštine, bar ono što sam sinoć gledala  uvjerilo me je da je opozicija ranjiva,   krhka, racjepkana, populistička, afektaška, preglasna, bukačka-jednom rječju napola    demontirana, što je velika šteta, jer  se  njena  kritika  usmjerava  pogrešno, blateći  i  što treba i što ne treba..  Među  njima  kao da nema  govornika  bez nekog  oraha u džepu, mada o sebi stvaraju sliku bezgrešnih, a posebno  nema    m u š k og   lika mirnog, utemeljenog  u  iskustvu, poštovanog, obrazovanog, smirenog –  koji  može  razložno  da kaže ono što misli, što Crnadak  nije -  osim  prof.  Trivić   koja  je opet  nekako  blijeda  i bolesno  neuvjeljiva, a  sama i  ne  može   udariti glavom o   betonski   zid  pozicije  –a   i  kad  bi udarila –  njena žrtva ne bi značila ništa.   Bila bi  zaboravljena, čak  prije nego  što se to desilo  jednoj  jakoj Pandurevićki u SDS –u.

Ima, doduše, novih političkih likova i u pozicji, koji  kao mlada  zvijezda SNSD –u  usponu Sanja Vulić, zanesena “svojim“ uspjehom i poslom koji je “sama birala” naspram tamo neke  novinarke  (koja  možda govori dva strana jezika i završila prestižni fakultet u Americi) već  nekoliko   puta  ugrožava  svoju  stranku  lupetanjem  kako je   ona sama  izabrala  svoj put, a   bez stranke, valjda je jasno svima, ona bi bila samo još jedna mlada, zgodna  stanovnica Doboja! Bez uvrede, morala bi mlada Sanja početi  da razmišlja o tome šta  priča, jer u politici   lične simpatije traju, ali ne vječno.  Sjetimo se mladog Košarca....   

Suporotan primjer grupnoj partijskoj pameti, bez poštovanja ličnih dostiguća I širokog  obrazovanja - jeste učešće prof. dr. Envera  Kazaza u emisiji  N1  o misi  u Sarajevu  za  pomen blajburškim  “nevinim”  ustaškim  zločnicima. Bilo je zaista  zanimljivo  slušati  prof. Kazaza,  vrhunskog  intelektualca  sarajevske   akademske “elite”,  koja  Kazaza ne podnosi zato što    jeste  vrhunski  intelektualac,  što nije  juče  doktorirao,   što nema dlake na   jeziku  -  pa ga zato  političko  Sarajevo mrzi.  On se u obraćanju javnosti  izdvaja, između ostalog, i  time što javno  govori o bošnjačkom  “antifažizmu”  kakav promoviše pomenuti sarajevski skup, igrajući   kozaračko kolo,  dakle  antifašizam koji se nije suočio sa    svojom  prošlošću   (Kazaz   taksativno navodi činjenice)  iz  drugog svjetskog  rata, u  gradu kojoj je evidentno bio više pristalica ustaša, nego partizanskog  pokreta, koji je nosio značajno ime “ hrvatsko cvijeće”  što  je  javna,   neporeciva istina.

Uprkos tome, danas, Sarajevo baštini  više “partizanštine” nego, recimo, cijela Krajina i Lika, a   izbjeglo  je da ostane u  onoj   Jugoslaviji u koju se  danas zaklinje. Da li su lagali onda  ili lažu danas kad igraju kozaračko kolo, a revidiraju  istorijske događaje i negiraju strašni pogrom    Srba od vojske r e ž i ma NDH,  koju danas onako duboko žali  biskup Puljić, a jedan neuki     sarajevski političar  čak upoređuje ustaški (NDH) režim sa četničkim r e ž i m o  m ! Četnici nisu imali državu, a samim tim ni režim. Oni su bili  vojnička  formacija  –  pripadnici  kraljeve  vojske  u  otadžbini.  Iza ustaša je stajala kvislinška država , zločinački,  genocidni režim NDH  –  koju je Tito,  obožavan  od  većinom  srpske, partizanske  NOV - uveo u  krug jednakih  republika i  dao  joj  legitimtet  u novoosnovanoj  Federaciji. 

Ali, nije samo to bila poenta istupanja prof. Kazaza… Bila je to mudra i  široka analiza sadašnjeg vremena, stanja u BiH društvu, kritika novoga antifašzima u BiH I šire  koji uključuje surovo    kapitalističko   izrabljivanje  radnika, beskrupulozno bogaćenje izabranih,  slom demokratije, te  neslućene posljedice korone, koje  se mogu očekivati.

Na kraju, kao pravi filozof –  on ipak  vidi iskru nečega što će možda ova “koronarna” kriza   izroditi, vidi  neku svijetlu tačku u tami, neku  novu generaciju ljudi koji će nešto promijeniti.

Hoće  li se takva  generacija pojaviti,  I  kada će to biti – ostaje da se vidi. 

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (21.05.2020.)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal