Peglam  veš, znoj mi  lije s lica, mada je uključena  klima,  ali  teška  ilindanska  vrućina obara i ono malo snage i volje da čovjek nešto radi. I onda, neki  đavo me navrati  da mijenjaući kanale naletim na hrvatski Z kanal, na ratnog novinara po prezimenu Malbaša, ime nisam zapamtila. Čovjek  smireno priča svoju priču o Hrvatskoj, njenim braniteljima, nepobjedivoj  vojsci  - shvatih   da je to   u povodu obljetnice Oluje.  I  umjesto da prebacim na drugi  kanal, ja  ostadoh sa  sve peglom u ruci, potpuno mazohistički  i odgledah na svoju muku,  cijelu  Oluja story  po tom Malbaši. Što reče poštovani  kolega Šehovac, saznadoh ja toliko toga dobrog  o onima  koji se  pozdravljaju  sa “za dom spremni” -   da sam, ako mi možete vjerovati, prišla  frižideru, uzela  hladnu vodu iz  flaše  i zalila se po licu  i rukama da dođem sebi.

Takvo obožavanje gardista, junačkih bojni, od mora pa do Virovitice,  takav nadahnuti    nacionalni  uzlet, ushićenje,  takve  snimke  uživo  njihovih junaštava,  počev negdje  od  1993 pa  do završnice, jer  Oluja nije počela toga ljeta  kada je počela,  bile  su  to, kaže Malbaša, sve akcija iza akcije, sve do Dinare i Šatora, pa dolje prema Mrkonjiću (preskače), pa  ide  njihova   besprijekorna, američka oprema, oružje, tenkovi, topovi - prema kojima  su oni  vojnici AR Krajine, čije su snimke, možda   dobili od nas, na proboju Koridora,  bili   kao  skup   padavičara  sa  flašama  piva  u rukama.. Nisu prikazali  Krajiški korpus,  ne, nego one što su se vraćali u  AR Krajinu.. obučeni  kao  komandosi, s brda s dola, u  različtim uniformama… Onda opet snimanje uživo njihovih dobrih djela, spasavanje ranjenoga srpskog  borca, s  kojim se kasnije poslije rata, ljubi  Malbaša u Bijeljini, pa onda  opet prikaz  borbenih akcija  jurišnika,  pa spasavanja  srpskih vojnika (u principu  on vojsku    Krajine stalno naziva  četnicima), a  borce ,  koji su se predali,  koje su komandanti ostavili  ranjene, a prvi pobjegli, tako su oni  rekli,  koji se zahvaljuju  bojovnicima na korektnosti… naziva  Srbima, dakle zarobljenike da bi njihov jad i predaja bili  što  upečatljiviji .. Onda   opet   ide  red  spasavanja  nekih sluđenih staraca i starica (nisu  ih ubijali i klali, ne..) pa samarićanski  ulazak u Knin, bez paljenja, bez granata (stalno upoređivanje sa Vukovarom i varvarima koji su rušili sve pred sobom).

Sve je bilo u  duhu  veličanstvene  proslave pobjede, dana  “mirotvorne“ akcije  Oluja. Sve  u  cilju  da se uveliča vijekovna, jedva dočekana pobjeda nad omrznutim Srbima, a zapravo  nad   kolonom  žena  i  djece  iz  nesrećne  Krajine, nad  onom, očajem zavijenom,  kolonom na  Petrovačkoj  cesti,  traktorima  i kolima  punim  uplakanih žena i  djece. Vojnici u crnom nikoga  nisu ubili, nikoga   nisu  zapalili, ništa slično nisu uradili. Bojovnici – mirovnjaci.  

Ono što mi pada u  oči  je neskriveno omalovažavanje tzv. Armije BiH, mada se priča o zajedničkom djelovanju (u šta nije bilo sumnje), ali je sasvim jasno ko je na tlu tadašnje Federacije,   dominirao.  Stoga  je  jasno,  da  ako  je, a  jeste,  Kolinda  K. (obučeni  NATO vojnik,  bez greške)    bar   jednom   vidjela   ove   snimke  - onda   su njene  sadašnje izjave  o Bošnjacima  sasvim   tačne  - dakle ona   ništa  drugo  ne govori, nego ono što je  bila istina. Jer,  vojnici  znaju, u  borbi  je   “prijateljska ruka“,  dakle u ovome slučaju hrvatska ruka, bila ruka jačeg – tako se  ovo iščitava.    Ta pozicija ostaje zauvijek.   Zato Bošnjaci  moraju  znati  da  se  svaki  savez  plaća, te da sadašnje   jadikovanje,  ili  ljutnja nemaju opravdanja.

Sve u svemu,  Oluja ostaje žig  hrvatske „čiste  pobjede“, onako kako je oni   vide, a  žig  zvijeri,    dakle užasa,  neviđene tuge i  egzodusa  srpskog   naroda,  koji  je vijekovima živio tamo  gdje   mu   jeste bila domovina.  Tako,  suze naroda  krajiškog  i  ličkog, u  zbjegu  na  Petrovačkoj cesti, da  li    po dogovoru izdatog,  prodatog,   podlo prevarenog,  prepuštenog   samom sebi - sasvim je   svejedno i  danas njima nevažno. U toj  dva  puta  ponovljenoj  narodnoj  patnji i paradigmi  epske  nesreće stići  će nekada kletva one, koji  su   oteto  nazvali  svojim.  To  je  sigurno, jer odlazeći    Srbi,  ti  paćenici,  na  „krstu kamenom bijelom, nad humkom rodne grude, rabi božji Srbi,   ostaviše pregršt suzne prašine,  u tom  času zagrobne tišine“ (kraj citata)...

Biće to Božja pravda, kad – tad!

P.S.  Koristila sam dijelove teksta  pjesme  pjesnika Vladimira Vukovića  “DEDA RUDAR“

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije