Gospođa Seka K. (ona nije unikatni primjer,ima ih još) samo je  potvrdila  činjenicu   da nismo svi  isti, tj. da penzija nije za svakog ista  i  da godine i radni staž nemaju veze sa  ostankom  u  aktivnom životu -  čitaj  sa primanjem super otpremnine (što je za nas  profesore nekad  bila mislena imenica, a značila je tri mizerne plate) i    savjetničke  plate, koja takođe  nikako nije mala.

Postavlja se pitanje šta  gđa.  Seka K.  toliko nevjerovatno  zna,  šta znači, šta je značila, i  šta će značiti za ministarstvo  finansija  Republike, kad  nema  niko drugi   da obnaša  savjetničko  mjesto samozatajne ministrice finansija, koja  sigurno  nije gđi. Seki K. sama poklonila  to mjesto, niti   je nju  neko nešto  pitao. Kocka je pala  na način da stranka  odredi  ljude koji  će se samo pomjeriti sa mjesta na mjesto – čak i onda kada fizički, a  Boga mi  i pishički  neki  od penzionera  na  funkcijama  nisu u  stanju  stati  pred  kameru i  nešto suvislo reći  - a  kamo li  savjetovati  o bilo čemu -  bilo koga.

Možda će gđa.  Seka  brzo postati  i senatorka – nije isljučeno.  Ne kažem da je gđa. Seka K. neupotrebljiva, ni  govora, ali teško je gledati, recimo, čuvenog Rakulja kako mu se trese papir u ruci dok nama penzionerima saopštava fenomenalnu  vijest o povećanju penzija za oko 2 posto- što sigurno nije od  treme, već  vjerovatno od  Parkinsa.

Od davnina je poznato da su starci bili savjetnici i senatori i  da su još grčki filozofi  savjetovali  da  državu mogu da vode samo filozofi,  a  filozof teško može biti neko mlad i zelen-dakle visoko obrazovani ljudi, jakog moralnog integriteta i velikog iskustva. To je naravno prevaziđeno. U principu  i  neka je. Vremena se  mijenjaju  i  to je dobro.

Danas u  mnogim zemljama  u svijetu mladi preuzimaju vodeća mjesta u velikim  firmama, negdje i premijerska mjesta, pa izgleda da je u modernom svijetu  normalno da odgovornost za uspješan biznis preuzimaju četrdesetogodišnjaci i  mlađi, obrazovani  ljudi, kompjuterski stručnjaci, koji govore dva i  više  jezika. Da, ali ti mladi ljudi ne moraju biti  članovi  neke stanke,  mogu biti   slobodni –  ispred njih  stoje  s a m o   njihove  stručne  biografije, valjane  diplome, seritfikati  dakle  znanje i vještine. Kod nas izgleda da to nije slučaj. Kod nas sve zavisi od toga  da li si podoban, ili nisi. Tada na ključna mjesta mogu doći  diletanti,  foleri ublehatori, oni koji imaju obraza da se uhvate u  koštac sa stvarima o kojima  nemaju pojma. I  da se ne stide kad lupetaju i  da  se  ne  boje nikoga  kad ono što rade ne daje nikakve rezultate.. Ili kad javnost traži njihove ostavke.  A i  koga  bi se bojali,  kad  njihova  stranka  bira  ko  će  i  gdje   vladati.  Zidovi jači od betona čuvaju takve od odgovornosti  svake vrste.

Primjer gđe. Seke K.  kao i mnogi drugi  pokazuje da nema drugog načina da osoba sa diplomom, nekad  sa  prestižnih  stranih fakulteta, samouvjerena, puna znanja, koja govori engleski, kojoj ne treba  prevodilac, kojoj  je  lap-top pod  glavom i zna da ga korist –nema šansi da dobije posao (čak i kad je dijete palog borca sa  diplomom koja je  validna)  poslije tridesetak i  više  aplikacija odlučuje da ode iz  svoje  zemlje,  razočarana, deprimirana... makar, za početak, u nepoznato.

Naravno da nikoga od onih koji odlučuju nije briga.  Neka idu stručnjaci kud koji  Ima i ko će ostati. Ima nas penzionera, mnogo više nego što je normalno na jednog radnika – pa se među  nama  do  mile volje može birati na funkcije onaj   kome se manje tresu ruke.

Pod uslovom da je NAŠ, razumije se.

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije