Kad pišete blog vi se morate prvo opredijeliti za koga ste. Inače ne treba ni da pišete. Jer „šerovani“ možete biti samo ako podilazite, tj. laskate onima koje biste po nekom moralnom pravilu trebali da ocrnite, ili, u najmanju ruku, da kažete šta s t v a r n o o njima mislite. Pošto to nije uputno, tj. nije zdravo to je najbolje pisati „okruglo pa na ćoše“ kao onaj benevolentni bloger Srbin što je bio zapanjen tj. nacionalno pogođen, time da kafa u Zagrebu nije kafa – nego kava! I ne bi to bilo ništa strašno, naučiće Srbi da je kafa - kava - kao što bi bilo dobro u Sarajevu da znaju ono „merhaba“ umjesto dobar dan - da nije onih koji „pravilni izgovor“ novih pozdrava i termina u novo nastalim državama Srbima utjeruju palicama.

Da je to tako i da Srbi nisu ničiji sinovi tj da njihove maćehe nisu one dobre, jer su takve zaista rijetke - dokazi su sljedeći:

Event prvi

Nije bilo najpametnije beogradskim vaterpolistima da onako u majicama „Zvezde„ sjednu da opušteno popiju kafu na splitskoj rivi – jer, izgleda, da im niko nije rekao kako je prošao u „crvenom“ Splitu onaj mladi vojnik JNA – koliko se sjećam Makedonac - na tenku one godine kad Jugoslavija još nije znala da je mrtva. A bila je već sahranjena. Nesreće su došle ubrzo iza toga, korakom od sedam milja, koji je bio izmjeren i davno planiran izvan te lijepe zemlje – koja je na pripremljeno gubilište otišla ne znajući da li joj je završni udarac zadat iznutra, ili spolja.

Vaterpoliste niko nije upozorio da Srbe, uopšte, i Srbiju neki i danas mrze jednako kao 1941 godine, ili devedesetih godina – a čini se po svemu što se vidi i čuje i danas. To što smo punili hotele, kampove i privatni smještaj na Jadranu (neke sam gazde lično znala koji su u brdu iznad Jelse (Hvar) imali nekad sklepanu kolibu i ispod nje koze - a kasnije sagardili veliku kuću za izdavanje najviše za naivce iz Srbije i Bosne – pa stekli „šolde„ koje nisu mogli ni sanjati - nije stvorilo ni mrvicu emocija prema nama, ali ni sasvim racionalnu misao da ako na rivu mogu doći češki, ukrajinski, turski, japanski, kineski, arapski, jevrejski i ini turisti – pa valjda može doći i poneki Srbin. I bilo bi to samo pragmatično, ali nije. Mržnja se ne da sakriti. To što u Beogradu i Srbiji Hrvati, i svi drugi koji su u njoj našli utočište - ne doživljavaju takve užase – nije važno. Važno je da glavnu i završnu riječ imaju oni koji određuju pravila, koji od Hrvatske prave zemlju u kojoj je savim moguće i sasvim lako izgubiti glavu – čak i ako naglas zajaučeš da si Crnogorac a ne Srbin i skočiš u more, spasavajući živu glavu. Niko, baš niko, nije priskočio u pomoć napadnutim ljudima. Ta slika obišla je svijet – i šta? Ništa, jer ko je bio spreman, spreman će biti uvijek.

Event drugi

Susret mladih na snijegu u dva Sarajeva. Naša Vlada, dakle Republika Srpska dala je pedesetak miliona KM da se mladi sa svih strana sretnu na snijegu, ali jedna činjenica je u tome kristalno jasna: Sarajlije ne mogu podnijeti da postoje DVA Sarajeva, pogotovo ono srpsko. I time je sve rečeno.

Pitam se je li nama ovo trebalo? Znamo li mi bjelodanu istinu da bilo šta da uradimo njima nećemo naprasno omiljeti ?! Pa nismo valjda toliko naivni?!.

Zašto se ovo pitam ? Pa zato što ja ne bih dala ni jednu marku da me neko pljuje i zajebava za moje pare, da me ne uvažava, da uzme milione bezočno- pa onda na ceremoniji otvaranja zviždi i urliče pred cijelom Evropom protiv mene, na zemlji, koja je i moja - isto koliko i njihova.

Sarajlijama pomenuti događaj vraćanja emocija na davnu i divnu o n u Olimpijadu nije značio ništa posebno. Odnosno jeste, ali samo iz jednog razloga, a to je da se desi baš ono što se desilo. Da je to tako, zorno su pokazali, spremajući ono što su pokazali – pri tome snažno aplaudirajući reprezentaciji Kosova ! Treba li nama još dokaza ? Ona masa koja je urlala na Milu Dodika (nemojmo se zavaravati, mogao je biti bilo ko od Srba, bilo bi isto) pokazala je šta o Srbima u ovome entitetu misli.

Ne jebu Sarajlije eresovske milione ni za suvu šljivu, što bi prosto rekao narod – jer oni bi da su kako mogli, a nisu mogli ići tako daleko, budući da jako vode računa šta i kako rade pred stranicima – Dodika najradije na licu onoga mjesta linčovali. Može se slobodno reći da su se nekako susdržali, ali nisu mogli izdržati do kraja. A Dodik jeste izdržao. Nije on naivan – znao je šta ga čeka, ali uradio je tačno ono što je trebalo da uradi. Mnogi su mu odali priznanje. Mnogi su ga, istina, i pljuvali, ali čak i oni koji ga mrze morali su reći da je stoički izdržao jasan i neupitan izliv strašne mržnje prisutnog, dvoličnog, bošnjačkog Sarajeva.

Ja sam, međutim, sigurna da je bolje znati šta misle Splićani, Saralije i drugi nego nagađati i nadati se da su se u međuvremenu stvari makar malo promijenile i da će pastorci, možda ipak, zadobiti ljubav maćeha. Neće. To misle samo naivna djeca. Stoga su ova dva event – a u osnovi u uskoj vezi. Što bi rekli - sve je isto samo mora nema.....

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije