Pisati, naravno.

Ima jedna dobra misao koja glasi: “Sva razlika između pametnog i glupog /čovjeka/ jeste u jednom: prvi uvijek razmisli i rijetko govori, drugi uvijek govori i nikad ne razmisli...

U čemu je poenta? U pameti i obrazu, naravno.

Nedavno pročitah tekst nekog meni anonimusa Njegoša M., kolumniste Buke u kojem lamentira o Republici Srpskoj i još koječemu, što mi nije interesantno, nego me lično zaboli njegova sumanuta opaska kako mu Igor Radojičić, gradonačelnik Banja Luka, liči na majku Knežopoljku.

Poređenje koje ovaj pisac izabra, ta umjetnička sloboda i vratolomija uvlačenja u g…. nekome ko će tome da se obraduje, jer mrzi Srbe - ne služi na čast ni  piscu ovoga teksta, ni onome kome se on klanja. Da ovaj mrzilac svega što je srpsko išta zna maknuo bi svoje “umjetničke“ prste od Skenderove majke Knežopoljke, nesrećne Stojanke, od užasa i tragedije Kozare. Umišljeno piskaralo koje sa daljina italijanskog univerziteta  /nažalost/, i miljama daleko od ičega realnog - pokušava da dokaže nešto blateći heroinu, nesrećnu majku, koja je ikona srpske tragedije /koju je napisao Musliman!/ i koja je krvlju svoje djece platila samo zato što je  Srpkinja… Pošto ovaj lik o tome ništa ne zna, to i može lupetati bez stida i srama, pa bi poruka da se stidi za njega bila suvišna. Toliko o tome. 

Šta god napisali neki blogeri iz Republike Srpske, bilo da razmišljaju i pokušaju iznijeti svoj lični stav, a ne lupetati kao što mnogi rade pišući o koječemu za naknadu, pogotovo o onome o čemu nemaju pojma, ili imaju pojma samo o tome da  su  protiv  Republike Srpske bez obzira što ne vladaju argumentima, osim golom, neprikrivenom mržnjom - dakle šta god napisali  o događajima  o kojima imaju stav, ili makar pokušavaju  da se  snađu u galimatijasu trenutne političke situacije, za laike nejasne slike o onome šta se iza brda valja, pa o tome i nešto napišu – na njih /na te blogere/ će se sručiti lavina kritike, kako onih koji su njihovi sunarodnici, koji su odlučni da ruše sistem, vlast, inistitucije Republike zato što su povrijeđeni, nesrećni, što su sigurni da ovo što je sada - nije ono što bi trebalo da bude, jer  o v  a  vlast ne valja /naravno da nije sve idealno/, a sve bi bilo super samo da se vlast promijeni /iskustvo ne potvrđuje da je uvijek tako/- dakle što su tešku porodičnu nesreću pojedinca prelili u političko nezadovoljstvo srpskog naroda - tako i onih Bošnjaka, koji su sve što se događa u Republici, i prije proslave Devetog januara karakterisali na način kako se to ne radi - ako postoji iskrena želja da se živi zajedno.

Iz ubitačnih, zlih komentara koji stižu sa svih strana BIH sasvim je jasno da ovi što negiraju sve, ali baš sve Srbima, pa i pravo da slave NEUSTAVNI praznik/rođendan svoje Republike, koji je za narod USTAVAN - neka ne obmanjuju sami sebe da to hoće Dodik ili  Ž. Cvijanović  - pa se zbog toga slavi taj Dan. Iza ove Republike stoje sjene onih koji su onoga januara 1992 /dakle prije rata/ ustali i izrazili volju Srba u BiH da ostanu u Jugoslaviji, a da ne spominjem onih preko dvadeset hiljada mrtvih boraca što su za Republiku izginuli. 

Mi ne negiramo Federaciji da slavi šta hoće i koji god praznik želi, neka slave bilo koji njihov zajednički dan -  ko im brani?!  Mi sigurno ne.

Da li ljudi u  Federaciji uopšte misle o posljedicama kad guraju Srbe iz BiH, kad svjesno guraju jedan entitet od postojeća dva, od kojih se BiH sastoji, da nađe način da ode, jer ga ovaj drugi mrzi, svakim danom sve jače, do faze strašne, opšte histerije i svaki momenat koristi da to zorno pokaže. Kad sve što dolazi od Bošnjaka kao tajfun briše i  ono malo dobre volje i želje da ovu zemlju gradimo onako kako je jedino moguće – da shvate da to više nije ona BiH. I da ništa nije nepovratno odlučeno – kako reče neko veče jedan, meni anonimni, bošnjački profesor na Zabranjenom formu, misleći, valjda, na naš ulazak u NATO - koji više liči na prodavca pite na Baš-Čaršiji, nego na akademski obrazovanog čovjeka, u odnosu na obrazovanog, respektabilnog, smirenog i benevolentnog, bivšeg akademca JNA,  prof. dr Cikotića. Prof. dr Cikotić, bez obzira na to što je sigurno prije svega Bošnjak, što ja veoma poštujem, je osoba s kojom se može razgovarati i nadati se da se u takvoj raspravi i razmjeni argumenata - može postići neki dogovor, uvažavajući  interese i volju svakog naroda pojedinačno. Jer, uzaludno je pokušavati na silu ugušiti volju jednog naroda i prisliti ga /kukajući i pozivajući stalno u pomoć strane sile da riješe pitanje Srba / da živi u zemlji u kojoj  se godinama sije mržnja. Brisati istorijske činjenice,  blatiti junake koje srpski narod poštuje i voli /a koji su svi od reda zločinici za Bošnjake, a njihove ubice su heroji za njih, i neka su ako to tako žele!/ udarati u najbolnija mjesta srpskog  naroda - zato što neće da  prizna da je genocidan, jer NIJE, niti mu Republika počiva na genocidu  - a uporno pokušavati licemjerno lagati pred Evropom da je moguć zajednički život u ovoj zemlji, ili da su samo Srbi krivi što izgleda da taj život uopšte nije moguć!

Nisu Srbi počinjali priču o razdvajanju u BiH /ne govorim o otcjepljenju, ima i drugih načina da se ovo nemoguće stanje riješi /sve dok na ovo nisu prisiljeni načinom kako Bošnjaci vide konstituciju BiH tj. sljepilom bošnjačke političke elite koja nije u stanju da se suoči sa istinom i pokuša da spašava što se  spasiti da. Pitanje apsolutne vladavine Bošnjaka u BiH  je nemoguća misija – i neshvatljivo je kako oni to nisu u stanju da vide.

Tako i parola da nema dijeljenja BiH, u šta Bošnjaci duboko vjeruju, je nešto što je floskula podložna sudu vremena i promjeni okolnosti, koje su u ono vrijeme dovele do toga da zajedno žive oni koji zapravo to nisu u stanju.

Na kraju, moram reći da vezujem nametnuto, dosta turobno političko “ozračje” Republike sa slučajem  Davida D. /uz pravo da narod može da protestvuje, koje mu niko ne može oduzeti, pa ni policija/, koje ovoga momenta dijeli narod Srpske na OVU i ONU grupu. Kako? Vrlo jednostavno. Narod svoje nezadovoljstvo kanališe u pravcu kuda ga vode lideri opozicije, koji su kao ustali da se otkrije istina o ubistvu  Davorovog sina, ali oni su pokazali  da iza toga cilja ima i “naslaga” nezadovoljstva rezultatima izbora. A šta je trebalo? Tada, dakle, odmah poslije izbora bilo je za očekivati da opozicija “digne” narod na proteste, /bilo je to jasno viđeno dan prije izbora/, ali na prave, autentične opozicione proteste, sigurna da većina naroda stoji iza nje.

Ali, nije! Šta nam to govori? Jasno je.

Sredstvo otpora postao je nesrećni otac Davor, a politički ciljevi opozicije, koja se ugradila u tu nesreću, su nešto sasvim drugo. To su pokazali potonji događaji, kukavičko ponašenje glavnih igrača, koji su iza scene vukli konce, a onda se kao kurve povukli - i guranje u politički vrtlog mladih “žrtvenih jaraca” stranke PDP, kojima je dodijeljena uloga  “ovna za probijanje dobro utvrđenih zidina”  onih koji su pobijedili na izborima .

Naravno da bi bilo mnogo bolje da se slučaj “Ko je ubio Davida“ riješio mnogo prije, da se nije ostavilo vremena za špekulacije, veoma jake sumnje itd., da se nije čekalo ovoliko dugo, što je mislim jasno i onima koji vrše vlast - a pogotovo da se u one proteste GRUPE za Davida nije umiješala policija. Međutim,  nakon što su protesti bili odobreni pod određenim uslovima, a desilo se to što se desilo – to  znamo, jer smo gledali - bilo je jasno da odgovor države tj.  onih kojima je u rukama vlast i odbrana  institucija - stiže. Tu nema drugačije opcije. Svaka priča o dobronamjernosti i humanosti policije koja udara na svoj narod – isključena je onda  kada do sudara dođe. Svako ko misli drugačije -  ili je politički naivan, ili je budala.

Moj, nešto duži, komentar nije abolirajući ni za jednu od ove dvije grupe, koje su na sceni. Ja sam jedino bila i jesam za Republiku Srpsku.  Moj komentar je samo moj, ja nemam ni političkog patrona, ni instruktora - pisaću i dalje o tome šta mislim, pa bilo kome pravo, bilo mu krivo… 

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije