Nedavno objavljeni komentar na moj blog/ koji je potpisan kao i uvijek , a ne anoniman /u  vezi slučaja Dreković povod je za ovaj tekst u kojem p o n a v lj a m  da je trenutna politička situacija u BiH loša i u uskoj vezi sa teškim socijalnim prilikama i alarmantnim odlascima mladih iz oba entiteta, te da je  daleko  od toga da je mirna i proevropska. Priče BiH političara za Brisel su jedno, a naša realnost je nešto sasvim drugo.

Ne bi bilo potrebe odgovarati na pomenuti komentar, jer osoba koja ga piše nije ozbiljan ni adekvatan sagovornik, da komentari na tekstove nekih srpskih blogera  nisu postali opsesivno sijanje mržnje protiv srpskog naroda u BiH

Čovjek  koji piše komentar na moj tekst ima  skromno obrazovanje  sudeći po zbrkanom tekstu i prostačkim primjedbama ,a pokušava da ličnom mržnjom osvijetli bošnjačku „ istinu“ o Srbima koji su po njemu jedini  krivci  za rat  koji se desio u BiH. To može reći samo ignorantska kreatura tipa H.M.

A on je samo još  jedan od Bošnjaka, koji komentarišu isključivo one blogove u kojima  se neko od Srba usudi da napiše  nešto što nije njima u korist. One  Srbe koji im titraju... dobro pokušavam da izbjegnem prostote, ostavljaju  na miru, jer oni strastveno i posvećeno pišu samo o bošnjačkim ratnim  mukama, dok druge guraju u stranu, ili čak omalovažavaju.

Tema nejednakog tretiranja srpskih, hrvatskih i bošnjačkih osumjičenika za ratne zločine od strane suda BiH, koje je nepravedno i  van svih važećih pravnih normi /naravno kad bi o pravu bila riječ/, naročito ratnih komandanata, ističući  tako samo srpske kao najveće zločince, dok se na izjave svojih vođa,  datih javno u kameru da se ubije i spali sve što je srpsko, /gen. Duraković/ ne osvrću - zaista  jeste  paradigma ukupnih  odnosa  tri  naroda  u BiH - kao što sam i  napisala u  prošlom blogu. Pri toj konstataciji apsolutno ostajem.

Samo rijetki Bošnjaci se svakodnevno ne zaklanjaju pričom o agresorima s jedne i druge strane, nego pokušavaju napraviti korak u budućnost. U već prežvakanoj priči o mirnom otporu i odbrani napadnutih Bošnjaka, prenebregava se  činjenica da se, recimo general Dreković /citirano iz njegove biografije, koja se ne krije, dapače, čini se da se baš to ističe kao nekadašnje pravo partizana - prvoboraca 1941/ nakon dezertiranja iz JNA septembra 1991 kao kapetan stavio na raspolaganje patriotskoj ligi u Bihaću. Niko nema  ništa protiv što je kapetan dezertirao, to je bio njegov izbor  i  što se  vratio da služi s v o m narodu – ali  postao je  član organizacije koja je te godine već postojala! Neki bošnjački komandanati su  iskreno napisali mnogo toga u  svojim knjigama o postojanju i  liga  i zelenih beretki prije ratnih sukoba.  H.M naravno , pojma  nema o tim knjigama. Šta je istina? Da li komandanti lažu?

Bošnjački komandanti, koji kao nikada nisu izdali baš ni jedno naređenje suprotno konvencijama o ratnim zarobljenicima – imali su u svojim redovima samo  „neodgovorne pojedince„ – koji su, slučajno, lično ubijali zarobljenike  na  monstruozan način, ali  ne na tako strašan - kako su  to radili Srbi - samo što  su  ti  pojedinci, kad  bi i došli kako do Haga tako i Suda BiH  dobijali  par godina zatvora,  ili su bili oslobađani. Praksa to jasno pokazuje.

Nažalost, sve napore građanskih, proevropskih udruga u Bošnjaka demantuju događaji /presude Suda BiH/ i strašna mržnja, koja se više i ne krije, koja je javna – to  se stalno ponavlja i preslaže u  TV emisijama, intervjuima, nastupima  pojedinaca itd. – i za to izgleda nema rješenja, nego ćemo u budućnost ići okrenuti unazad. Ne znam ni jedan narod koji je prosperitetan -  a da je takvom politikom uspio  napraviti zaokret i poboljšati r e a l n i  život u zemlji.

Nekolicina dobrih Srba, koji su izbrani da  budu  poslušni, da ne talasaju i da od toga imaju sjajne benefite, da ih se može pokazati kad zatreba, su poželjni Srbi, koji ne remete „multinacionalnu“ sliku Sarajeva i cijele Federacije, koja se emituje za stance. Krivicu drugih Srba, takoreći biblijskih razmjera, ne  može oprati  ni  Dunav, ni  Sava, a Drina pogotovo ne /kao da  pored  nje i u njoj nije  ugašeno hiljade  srpskih žuvota od ruke  Francetićevih ustaša/ ali oni nisu važni/ osim, kako sam u jednom blogu napisala,  da  Srbi kolektivno izvrše harakiri da ih nestane,  kao što je to bila praksa  „pomirbenog logora“ u Jasenovcu.    

Aktuelni događaj oko zastave Republike Srpske ne brine  ekstatičnog  ublehatora  koliko ga brine moj „pamflet“ mržnje, jer  ja  ometam  opšte  pomirenje i suživot  u  BiH. Zastava Republike Srpske, na  sam pomen postavljanja u Predsjedništvo, odium je za  Sarajevo  zato  što  bošnjački  korpus  nema /i ne želi da ima/ evropsku spoznaju o tome  kako  bi  se  morao organizovati život u BiH da bi njeni  narodi bili zadovoljani. Ako iko  pokuša  da  kaže drugačije –  taj  je fašista.

Ne  mogu da ne spomenem intervju prof. fra. Šarčevća, čuvenog franjevačkog  intelektualca, na N1- BiH, koji nekako dodiruje u svojoj suštini i političkoj dubini - ovu temu. On je, ne mogavši da izbjegne odgovor na  jedno pitanje voditelja, izrekao zaključak koji se  ne čuje često u Sarajevu, trudeći  se svim silama da ne uvrijedi Bošnjake, a  u  želji  da  kao  Hrvat ipak kaže i nešto što nije u korist Bošnjaka, da bi u slučaju  dezitegracije  BiH  Bošnjaci  imali problem Ja parafraziram rečenicu, ali suština je jasna, kako god je uvaženi profesor znalački umotao u sjajni papir. On, istina, stvar odmah ublažavaudarajući po velikosrpskom planu i Srbima, te nazva Republiku Srpsku „imelom“ na zdravom  stablu  BiH. Iz ove misli jasno se vidi kakvo mišljenje profesor ima o Republici Srpskoj, mada, istina, nije mogao da ne kaže kako je  za Republiku Srpsku  živote dalo preko 25.000 Srba.   

Komentator  konačno   kači  epitet   fašiste  na  moja ledja, što je  krivično djelo, koje bi morao  dokazati  na sudu, ciljati  mene  lično  i  onda  saznati  da  su  moji  pokojni   roditelji  bili partizani ,prvoborci  i  nosioci Spomenice  1941,  jedva  izbjegli  ustaško  klanje  i  paljenje  Like i  Krajine  1941 , te da ja sa  fašistima nemam nikave veze. Međutim , u  svome lupetanju ova  osoba  nema  zadrške - što je odlika  ublehatora, koji pojma  nema o tome  šta piše.  

Ja pišem blogove, ne primam ama baš  nikakvu naknadu, a valjda živim u slobodnoj zemlji, pa mogu pisati. Pisac jesam i recimo, 2004 godine  sam dobila  prvu nagradu /dakle prvo pero/ na konkursu BiH za najbolju kratku priču pod nazivom “Tajno oružje„ Fondacije „Književni  susreti  Zija Dizdarevic“ u Fojnici, od veoma respekatabilnog bosanskog žirija. Dodatno sam objavila još ponešto. Diplomirala  sam  na Filozofskom  fakultetu u  Sarajevu  1970, dakle kad  se moralo dobro zapeti da se diploma zasluži.  U Sarajevu sam živjela bezmalo četrdesetak godina, udala se, rodila djecu, službovala u sjajnim firmama, proputovala  pola  svijeta, sahranila roditelje - pa  je  Sarajevo i moje koliko i pomenutog  ublehatora i svakog  drugog Bošnjaka. Otišla sam  maja  1992 iz  Sarajeva  –  od dobra sigurno nisam!

Budući da komentator, očigledno pojma nema s kim polemiše, evo još samo kratko: Na Univezitetu u Banja Luci sam predavala dva strana jezika /njemački i engleski jezik/ sad  sam penzionerka  i još uvijek prevodilac i  sudski tumač, sve u svemu, isušena osoba, kako se pjesnički izražava  pomenuti  anonimus  u  pokušaju da   me  uvrijedi  nebuloznom pričom o nekom zlatnom peru. Rasprava o  uzrocima rata  u Jugoslaviji i drugim veoma ozbiljnim pitanjima naše zajedničke nesrećne istorije  kao i o drugim  temama  s tim u vezi  - suviše je  kompleksna  da bi  neko  primitivan , ostrašćen i  po znanju i  intelektualnoj   širini  - minoran -  započeo raspravu sa mnom.Uzgred,  ja jesam  baka  četvero unučadi,  što  smatram  mojim najvećim uspjehom i srećom, a svoje godine i intelektualni status - smatram komplimentom. Bošnjačkim komentatorima na temu mojih godina  želim da u  zdravlju dočekaju  moje godine i budu uspješne bake /nane/  i dede.

I na kraju da zaključim:   

Sveopšte pomirenje u BiH ne zavisi  od mene i   mojih tekstova, nego  od  onih  koji neprestano i  brutalno  kontaminiraju ovaj  napaćeni  narod  mržnjom  i  novim i novim  vraćanjem  na ono što se desilo i što se više ne  može promijeniti -  valjda su toga svjesni oni koji ih na to nagovaraju. Po mrziteljima  nema  šanse da  se makar  za  jedan korak  prošlost   prevazidje, a  pritom  Bošnjaci ne   moraju  zaboraviti  logore, a   stratišta  i grobnice  zabetonirati  /hiljadu  godina  Srbi   robijaju  po  presudama  Haga i  Suda  BiH,  ali  izgleda ni to nije dovoljno, možda  bi  koja  hiljada  godina više  umirila  želju za osvetom, koja izgleda  sve više raste – ili u stvari ništa i  ne bi  osim  dokidanja Republike !? /kako  su  to   morali učiniti Srbi  nakon  onoga  drugog  rata  da  bi   drugima  u  zajedničkoj zemlji omogućili da  pedesetak  godina  mirno i dobro žive, neki  i da dobiju  status  nacije -  aneki  i svoje  davno  sanjane države.  

/Ublehator  je osoba koja lupeta  gluposti, a misli da je pametna/.

/Pamflet  je  anoniman  i  nepotpisan  polemički tekst .../

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije