kako je uz samouvjereni  osmijeh  rekao  advokat  generala Drekovića, puštenog  da se brani sa slobode. Ne bi to  bilo posebno značajno, advokati uvijek čine sve da svoga branjenika oslobode ali, u ovom slučaju, to je paradigma svega onoga što se odvija svih ovih godina u ovoj neobičnoj  zemlji, u kojoj se osumnjičeni za ratne zločine tretiraju na različite načine. Ako su Srbi – ne   gine  im 15 godina  minimum - za šta god to  bilo.

Tema je to kojoj ovaj blog neće puno ni dodati, ni oduzeti. Čak mislim da je tema deplasirana, ne zato  što tu  ne bi  imalo šta da se kaže – nego zato što  je priča o ovome uzaludna.  Da je to tako svjedoči i pomenuti   Drekovićev sudski  event, kao i   konačno oslobađanje  Orića.

Ova nakaradna sudska praksa održava se i dalje, pljuje se u lice žrtvama jednog naroda, a istovremeno glorifikuje sudskim odluka ekskulpirani zločinački put nekolicine oficira, komandanata  Bošnjaka, za koje se zna da su bili oficiri JNA. Njihova osveta kolegama bila je strašna, ali kad se sagledaju sve činjenice - ne i  muška, nego kukavička, što se najbolje vidi po ubistvima zarobljenika. Ratna pobjeda – je ratna pobjeda. Svi koji ubijaju one koji ne mogu da se brane-nazivaju se samo jednim imenom – kukavice. Bošnjaci, koji su po komandnoj odgovornosti  bili odgovorni za strašne  u miru  zločine  počinjene nad Srbima –  slave pobjede, smiju se u lice pravdi – a znaju da  tako  zapravo  guraju ovu zemlju  nazad – dakle  tamo odakle  je jedva izašla (ako je uopšte izašla), jer  produženo ratovanje drugim, jednako razornim, sredstvima, neprikrivena mržnja, TV emisije, reportaže sa stalno istim porukama itd. sve je usmjereno da  prikaže da je makar pokušaj stavljanja u stranu  tog strašnog  narativa – uzaludan.

Presudama terba dokazati  da  tzv.  Armija   BiH  nije  bila armija  koja  je ubijala, ona je imala samo miroljubive ciljeve  i  svi njeni ciljevi su  bili  l e g i t i m n i   vojni, ona nije ratovala a vojska je - nego je hodala po šuamma i gorama BiH  i brala gljive, sve sijući mir i ljubav.  Jedan tada početnički, mirovni  event  bio  i  Dobrovljačka ulica, posuta leševima oficira i vojnika JNA, koji su vjerovali na datu riječ, pa su krenuli u evakuaciju tj. smrt - ne ispalivši ni jedan metak. Zarobljeni oficiri su premlaćivani i teško zlostavljani, a nekolicina je same sebe streljala u Velikom parku. Nalog za  obnavljanje istrage za  Dobrovoljački  masakr  takođe će biti farsa. Tu  nema nikakve sumnje  - scenario je već  uspješno  isproban.

Ono što se Srbima desilo i  što im se dešava (pri tome ne  ekskulpiram  ni jednog Srbina, koji  je  ubijao civile i zlostavljao  zarobljenike, ali  oni i  jesu  osuđeni  na  hiljadu godina robije – (malo li je) pa  se pitam  koji  je  način  i da li  ga uopšte ima – da se istini pogleda u oči i da se prihvati  činjenica - što izgleda nije moguće - da su Bošnjaci bili   strana  u ratu, aktivno  i organizovano  se boreći prvo  protiv Srba, kasnije čak  protiv bratskih Hrvata, da  su imali zločince i  da  nisu    gandijevski  mučenici,  kakvu  sliku su o sebi davno poslali u svijet.

U Sarajevu, centru okupljanja svih mogućih likova iz međunarodne zajednice, ambasadora, vođa nevladinih i dobrotvornih  organizacija, mirovnjaka, udruženja za punopravnost  s/polova, za očuvanje čovjekove okoline, čistoću voda, gradu umjetničke elite itd. - koji od sebe pravi multikulturnu, europsku  svijetlu  tačku  Balkana (sa 2% Srba  i nešto Hrvata)  - učvrstila  se na  javnoj  sceni  percepcija  da  su se  Bošnjaci  isključivo  branili.

Mašinerija se davno zahuktala, likovi majki iz Srebrenice iza vrata sudnica, ili u sudnicama zastrašujuće  ponašanje Bošnjaka  sa ratnim zastavama  izvan  suda (oni se nisu pojavili tamo slučajno), strah  Srba koji u malom broju dolaze na  suđenja u Sarajevo - dakle spin  koji  uporno i veoma organizovano podupire čak i onaj dio međunarodne zajednice kome su predočeni validni dokumenti i dokazi o zločinima nad  Srbima – okreće  glavu omamljen  pričom vještih i veoma ubjedljivih, većinom mladih, promotora bošnjačke  politike, koji su se vratili  kući (jedan broj  nije ni  bio u ratu) sa jedno dva magisterija i bar jednim doktoratom iz Amerike, Švedske, Kanade itd., govoreći  često  najmanje dva strana jezika..

I često uz domaća jela i  privatne zabave.

Spoljnju  politiku  naše Republike (nije  Crnadak  imao tu  zadaću, on je promovisao BiH !) -  i  nekakav  proboj  srpske  istine  u  evropske  krugove - često  rigidnu,  bez  stila, čvrstog  stava  i  jasnog cilja,  neorganizovanu, razjedinjenu i  često  nepatriotsku – vodili  su  neugledni likovi, često  bez ikakvog diplomatskog znanja, koji  nisu bili poznati  ni  u  svojoj mjesnoj zajednici,  a  da  ne  govorim u  Evropi.  najčešće  partijski  kadrovi.  

To  što  Srbi  ne  smiju da  istaknu   zastavu  s v o g a  entiteta, Sarajevu  je  takođe potpuno normalno - ne  shvatajući  u svome centralističkom, spinovima nadri - profesora  i političkih  analitičara  - getoiziranom umu, da  bi  baš  taj čin  bio  veoma  značajan  za Srbe  i  da bi to bilo  pružanje  ruke –  tj. moguće saradnje  i  promjene percepcije, kad je zajednička  budućnost BiH u pitanju, da bi  prihvatanje  realnosti, pokazivanje dobre volje – uvažavanje  i poštovanje  drugih   – bio  jedini  put da  BiH  opstane i  ostane.

Završavajući ovu temu, nemam  neku  nadu  da će se bilo šta promijeniti. Ponavljam, scenario oslobadjanja osumnjičenika  i optuženika Bošnajka   je uhodan i  djeluje. Scenario gandijevskog   ponašanja  vojske  BiH  i  njenih komandanata  - čuva se i njeguje veoma uspješno.   

Za  Srbe koji robijaju po kazamatima, utamničeni svi istom  količinom  udruženog  zločinačkog  poduhvata  i  teškim  presudama, za koje nije bio nikakvih olakšavajućih  okolnosti odavno je kasno.  

Ovim tekstom  dodajem  još  jedan   kamen  na  spomenik srpskim  mučenicima, samo još  jednu  molitvu  majkama, čije  suze  niko ne vidi i  čije jauke guta ...Tama.

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije