Moglo bi se pisati i pisati o  mnogo tema,  ali  čemu  to....?  Nije prvi put da najebu slabi, ili previše hrabri.  Jedna  moja prijateljica, jedva izbjegla  iz   „Oluje“ imala je  ovu  rečenicu onda kad bih  ja burno  reagovala  na  neke događaje –„ pusti,  nek ide kak    ide,  šta  ti  tu sama  možeš!“ 

Imajući  to u vidu   ja  sasvim svjesno izbjegavam  da udarim  u centar gorućih pitanja, tj. da se,  kao politički  neupućena   penzionerka, bez vezivanja  i za jednu partiju, bavim  temama o  kojima  ništa,  ili  veoma  malo   znam, odnosno čujem svašta. Verzija je  mnogo i svaka  ima svoje  pristalice. Svaka je gora od druge. Jasno je, da  mi  je veoma   žao što je povrijeđen mladi novinar Kovačević, jednako kao što mi je žao onoga tragičnog, slomljenog oca na trgu Krajine.   

Kao piscu  jasno  mi  je da su došla   “vunena“  vremena, duhovi su  izašli iz boce, izbori  su  ante portas,  javnost je uzburkana, sluđena, gori od  pitanja i  komentara  –  a  za  komentare  u vezi   nedavnih, teških  događaja, odn. za  istrage koje se vode - valjda su zaduženi oni  - kojima je to posao. Ja, lično, iskreno se  nadam da će se teški slučajevi riješiti.  Bilo bi to u interesu  pravosuđa  Republike Srpske, bili  bi to događaji  vrijedni   onoga  što Republika i  njene institucije  jesu i moraju biti  -  svima nama,  koji  u  nju vjerujemo. Jednostavno – nije moguće da se ne desi rasplet, jer situacija je što kažu političari  „bremenita mnogim problemima„ pa, evo, neka se angažuju da ih  riješe –valjda su zato tamo  gdje jesu.

Dvije stvari, osim uplitanja u klupko  ocjene  krivice ovoga ili onoga,  bez jasnih dokaza, ipak  komentarišem:  

1. Kao bolgerka, penzionerka, dobiću  povišicu penzije. To  je  jasno  potvrđeno. Zar to nije super, baš kao i naš vođa, presamićeni  Rakulj,  koji nama penzionerima ulijeva takvu snagu i takve motive za život  – da ako nemamo grobno mjesto –  bilo bi dobro da ga potražimo.
2. Pitanje Prilepina, ruskog  književnika, je pitanje o kome uopšte ne bi trebalo   raspravljati, što je bjelodano jasno i  pticama na grani. Zabranu da  neko  uđe  u  BiH,  pa  makar  to bila   ruska  čistačica, a  ne  poznati  književnik  -   zna  se  ko  daje, ali  ne i u BiH. Ova zavrzlama, opravdanja, srceparajuće priče... nemaju veze sa realnošću. . Ko je, dakle,  uveo  zabrene određenim  Rusima –  ne treba biti     previše  pametan  pa  shvatiti.  I  zna s e  i  zašto. Zna se da mi  Srbi  volimo Ruse i ... eto ugroženosti   za cjelovitu  BiH. Samo  treba slušati  Mektića  kad smrtno  ozbiljan,   zabrinut za Banja Luku konkretno, priča o  opasnom Prilepinu  „s  kim  se   sastajao, s  kim je šta dogovarao,  pominjao puške itd .....“  i  sve će biti jasno i bez  dodatnih izjava, onome ko želi da mu bude jasno. Da nije  žalosno – bilo bi čak i smiješno.

Nije problem  što nama hrle  islamski migranti  i  poneka trudna žena, što ti momci  nose vojničke gaće, što su svi, ili skoro svi, nasmijani,  i  nekako kao opušteni, pa izgleda kao da se s nama zajebavaju – a nemaju ni  jedan dokument - a veliki problem  je  ruski  književnik, s  regularrnim  pasošem  i  imenom – ali, misle neki  zakuvaće  nešto među Srbima u Banja Luci!  Ispade da je Banja Luka  problem Kome? Pojma nemam.

Nije bilo tako davno  kad  su krajiški  Srbi  na kolima i traktorima tražili  utočište van  Hrvatske da spasavaju  žive glave .. Niko sem Srbije u civilizovanoj  Evropi  nije se  počešao.., da  ne budem prosta, da ih zbrine i nahrani. Toliko o humanom licu Evrope.

A, EU nama sada svjesno gura  hiljade  i  hiljade beskućnika, odnosno „smještaju“   nam  izbjegličke (možda i vojne)  baze, za svaki  slucaj... Najmanje  5- 6  hiljada    vojno   sposobnih   mušakaraca (broj im se u stvari ne  zna)  je  ušlo u  BiH,  izgleda da tu i ostanu. Istovremeno naši momci odlaze. Ovi što nam dolaze čine to   navođenjem najmodernijim  uređajima,  ucrtanim punktovima,  stazama, „dobrim„  psima itd.  Slučajno?  Nikako. Ovo je krajnje organizovano i dobro osmišljeno.  

Kraj ove sage  teško možemo naslutiti.  Takva saga  u  nastavcima  svako veče na TV – u  ima sve osobine naučno - fantastične  zajebancije,  sve dok se grupe ne pojave   u   parkovima Banja Luke, jer Bijeljinu, Doboj, Brčko (Sarajevo je već odavno njihovo utočište) su već prošli,  a mi, stanovništvo ove čudesne, rasplućene zemlje,  gledamo  šta se dešava  oko nas, ali ne vidimo,  ili nećemo  da  vidimo   kuda   sve  ovo vodi.

Kao virtuelne  ratne  igrice  na  tabletu  Balkana.  Za sada.

Predosjećam  taj  osjećaj. Ponovo  strah  koji  nosim  u  sebi od  1992 godine. 

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije