1. Bilo bi mnogo toga da se kometariše. migranti, Salakovac, spremnost BiH da dočeka one za koje je znala da dolaze, a pravila se da ne zna , ushićenost Sarajeva dolaskom Erdogana, Davorov hod po mukama,  koji se nastavlja, ko zna do kada, ali meni u oči upadaju razni komentari ustanova, koje se dovode u vezu sa “slučajem David”, kao recimo  izjava, dopis, ili šta već jest,  zbora tužilaca RS u  kojem se oni na  neki način pravdaju, odnosno skidaju sa sebe (kao grupa, ustanova), neku moguću krivicu, eventualni  loš  rad odn. jasna  insinuacija da  javnost  misli  svi  oni loše rade,  kao da sebe grupno amnestiraju i  pri tome zapravo aludiraju  kako ta  uzavrela javnost ruši cijeli tužilački kor, i  ne samo njih, nego cijelu Republiku Srpsku, njene institucije, sistem, policiju  itd. To jednostavno  nije moguće. Ako pojedinci, bilo ko, bilo kakvu ulogu da  ima – čini  kičmu ove  Republike  i  ako od   njih (dakle pojedinaca u vlasti)   zavisi c i j e l a  Republika – onda to nije dobro. Bilo je uvijek jakih i čuvenih  pojedinaca, boraca koji su dali živote, dijelove tijela, karijeru, koji su  imali i čast i  muški  stav  – pa je  nakon njihovog odlaska Republika  Srpska  o s t a l a. I ostaće. 

2. Ima jedna divna rečenica u latinskim izrekama koja glasi: “Neka bude pravda, makar se i nebo srušilo”. Svako ko za sebe misli da je država (čuveni Luj 16 –ti) mora znati da država, u ovom slučaju  naš  entitet, počiva  na  političkoj  v o l j i  naroda, baš onako  kako je Republika Srpska i  stvarana. Pa  ako se  i sruši nečije nebo,  ako se sazna da postoji nešto, ili neko, što se krije  od javnosti u  slučaju David – i  ako se to dokazima utvrdi  - i  tada će biti Republike. Dapače, biće  je još više.

3. A sada jedna druga tema:

S a g a  o odlasku u Njemačku  dvije zdravstvene radnice, jedne s višom medicinskom školom i dvadesetak i više godina prakse i to, između ostalog, u operacionoj sali, i druge, doktorice, specijaliste i subspecijaliste, koje su obadvije  s a m e našle posao u Njemačkoj, u uglednoj klinici, iz  koje je vlasnik njima već  poslao ugovor o radu, dakle    nakon  što su tamo bile  lično  i  sve same dogovorile.

Nakon što su  u Bugojnu položile ispit iz njemačkog jezika, koji ovdje u Banja Luci nije lako položiti, to znaju i  ptice na grani, gdje treba ulagati i ulagati mnogo novca te položiti nakon nekoliko padanja (namjerno ne kažem koji stepen),  jer bi se koleginica koja to radi, mogla osjetiti napadnutom, a ja  to ne  želim- nego samo kažem da nama iz Banja  Luke  svi putevi  odlaska  i zapošljavanja na  zapadu  vode   i s k l j u č i vo u   Sarajevo, naravno osim onih redova ispod „Ekvatora“, kod nas, o kojima sam već pisala.

Sa svim dokumentima, prevedenim, složenim, dakle dokazima da one jesu to što je napisano  da  jesu -  krenule su na zakazane termine u  Ambasadi Njemačke.   

Međutim, na vratima ih dočekuje službenik (koji je u stvari portir) ali koji počinje  trijažu, koja će trijaža biti ozbiljna tek kad dvije nesrećnice dođu kod nadležne službenice, koja razbacuje papire doktorice (diplome i druga dokumenta) po stolu s nipodaštavanjem, ukazuje na ćirilične diplome, licencu, subspecijalizaciju iz Beograda brecajući se i ponižavajući je gore nego da je „bauštelac“  i ovu drugu, koja, kažem, radi u operacionoj sali i koju je gazda klinike naručio da dođe na posao 1. juna u 7 h .  -  a   koju izbace iz kancelarije,  jer je onome portiru u lice rekla šta misli. A rekla mu je da on nije u životu vidio onoliko knjiga koliko je ona pročitala, niti će ih u životu vidjeti. Došlo je do verbalnih  uvreda, da ne ulazim u detalje.

Doktoricu u klinici  jedva čekaju  da dođe, budući da je tamo njena struka deficitarna, ali barijeru službenice koja određuje da li  neko  i m a  sve papire  za ono za  šta aplicira -  a  ona misli da  nema -  a koji  međutim  uopšte  n i s u navedeni u listi potrebnih papira,  koje izdaje Ambasada – nije moguće proći. !! Njima, naime, o d m a h  kažu da nemaju sve papire i prije nego što su sve vidjeli.

Zašto sve to,  pitaće se ljudi koji  budu čitali ovaj blog. Evo zašto: Trebalo je ove dvije mučenice poslati u Agenciju za  p o s r e d o v a  n j e   pri  zapošljavanju! To što su              s  a  m e   sebi  našle posao, dobile radne ugovore, što su intervenisali poslodavci. -koga je  briga ! Postoje pravila. Kad su shvatile da ipak moraju ići  u agenciju, jedva su je pronašle. Ušavši  u Agenciju dobile su obavještenje da službenik, koji tu radi, nije tu,  nego je otišao na Džumu u 12 h, naime bio  je petak (što je, naravno, njegovo pravo),  ali  koji se  nakon toga   n e ć e  više vraćati na posao.

Gladne i žedne, bez izgleda da dobiju informacije – više nisu znale šta da rade. Lomeći će se između odluke da  kažu sve što misle – ali  shvativši da bi mogle u miroljubljivoj sredini, kakva  ih je  dočekala  u Sarajevu, završiti  i u pritvoru, ako se ne smire nekako su došle sebi, čemu je pomogla i neka nešto ljubaznija službenica, koja im je dala po čašu  vode i pomogla da shvate  šta  im  još treba od   dokumenata  i  prevoda, na šta još treba udariti apostil (koji svaki pojedinačno treba platiti) slomljene  i   p o n i ž e ne  do krajnjih granica  sjele su  u auto i  krenule nazad u Banja Luku.

Ja nemam namjeru da sudim o odlukama drugih ljudi,  niti to mogu. Samo komentarišem postupak onih koji bi morali čuvati dostojanstvo ambasade strane zemlje u kojoj rade, što   sudeći  po postupcima  primitivnih i  bahatih  lokalaca,  koji u njoj rade,  nije slučaj.

Čujem (ali ne tvrdim, jer ne znam pouzdano) da se bošnjački personal u Ambasadi Njemačke mijenja svakih nekoliko mjeseci, pa sada pretpostavljam i zašto.  U Sarajevu  su posao našli, osim u njemačkoj ambasadi  i u mnogim drugim stranim  ambasadama, organizacijama i nevladinim udrugama, uključivo naše delegate  koji su zgrabili ogromne plate i   naprasno jako  zavoljeni stono Sarajevo-   silni   Bošnjaci, veoma dobro plaćeni - pa bi, dakle, udobno smješteni i zaposleni, morali da se  pobrinu da održe ugled onih koji  ih  drže kao malo vode na dlanu.

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije.