Davne  1990,  pa sve  do aprila  mjeseca 1992.- brat brata  je u BIH znao u  čvrstom kolu  Bratstva  i  Jedinstva  svih  naroda, baš  kao u  priči. Brat brata je   znao, ali  ga zapravo  nije upoznao.

Upoznaše  se  nesrećnici  u  zle  dane, na barikadama,  gdje je jedino  bilo važno  ko  će  koga   prije  zaskočiti,  nakon  što se već  desio krvavi  Sijekovac, Kupres itd.. Planovi, referendum bez Srba, statuti, proglasi, SDS-ov  nacionalni  program, SDA - branitelji sa drvenim puškama, marš mira građana Sarajeva,  snajperisti, 

smjernice dobronamjerne Evrope, pregovori,  hoćemo –nećemo, Milošević i Tuđman hoće, Alija neće, JNA,  tenkovi,  pogibije vojnika bombardovanje Sarajeva   i   onda  - GALIMATIJAS užasa,  bježanije  naroda i  spasavanja  žive glave.

I  onda,  desi  se  organizacija  porođaja  “ne - željenog djeteta”  na  ciči  zimi  9. januara,  rođenog   i  kao bajagi   ni  od   koga  planiranog , ali,  kako će se kasnije   ispostaviti,  ipak   tajno  vizualizovanog  od  svih  mogućih  i  nemogućih  svjetskih   čimbenika  i  činilaca, koji   su   razbijali Jugoslaviju, a  hrabrili   siročad  (odrasli  su  trasirali svoj put davno)   da  se  međusobno   pokolju - jer da  nije bilo tako - ne  bi  “mirovni  projekat” u Dejtonu  sve to potvrdio.

Kao što reče  čuvena  Brehtova junakinja, majka Hrabrost  izbio je mir, tako nama izbi  tj.  naš,  srpski  dio BiH (makar nas nazvaše pobunjenicima I otpadnicima)  zagledan u majku preko  Drine/ kako god  zvali  tada  to dijete: Srpska  Republika  u  BiH,  Republika   Srpska  - srpski  entitet  u BiH   itd.

I  započe  podizanje   novorođenčeta  u ratu, u  fiskulturnoj  sali   jednog   hotela  na vrhu  planine  (na  kojoj smo se nekada bezbrižno  skijali) bez vode i struje, pa  u  Famosovim pogonima na Palama, bez  papira i pisaćih mašina, bez dovoljno hljeba, s  konzervama   sardina iz vojnog magacina -  tada  za obične, ali, zamislite,  i  za vođe tog  “projekta “  -  tog  našeg  ideala, koji  vrlo  brzo  biva zgažen kad  nas naša braća preko  Drine ne staviše u  svoj ustav, što smo se nadali i očekivali. Ostalo je istorija.  

Sada jednim dijelom srpskih  grudi  udaramo o zidove   nezavisnosti  i  odvajanja   od dejtonske  BiH, do  potpunog   podavanja pod maskom  traženja  pravog puta, ovakvoj BiH,  drugim  dijelom srpskih grudi,  kao  što rade  političke  partije, koje    zbog  galame nedoraslih  političara,  (uz časne izuzetke),  koje  zbog  brojnih  izdaja  članstva i dugogodišnjih prikrivenih izdajnika  - narod do sada  nije birao -    mada  bi bilo zanimljivo vidjeti  da li bi oni mogli uraditi ono što obećavaju.  U igri koja se zove politika,  nikad  ne znaš   ko  će biti   izabran   for the next game, pa  je teško  anticipirati  ishod  kad  je zaista sve nemoguće - možda ipak moguće. Kad bi igra bila fer, kad u toj igri  ne bi  bilo prevaranata - možda bi se nekako  našlo rješenje, koje bi zadovoljilo sve igrače.Ali, naša stvarnost ne pokazuje znakove oporavka. Naprotiv, sada više nego ikada, tj. sada pred izbore, nema više maski. Lica su otkrivena , pa neka uzme ko šta hoće.  

Može li se nešto promijeniti? Nemam pojma.

Može, možda, ako smo dobili čovjeka za obrt kako ga najavi onomad “Faktor”   Realno gledano, niti  jedan čovjek sam  može nešto obrnuti, niti to što će obrnuti  ima šanse da se “primi”, pogotovo  nakon što je čarobnjak za obrt dugo boravio  vani, pa izgleda da ono što priča nema veze sa našom  stvarnošću.

Sva visokoumna  priča, čak vrlo poučna  i u mnogim i važnim  aspektima ravna    dubinskoj, ekonomsko-socijalnoj  i političkoj analizi, ali  neke druge zemlje -  pada u vodu  pred  borbom ovoga naroda, pred  pogibijama  onih  koji su  se  krvavo borili, za  ONO tj. OVO, a najprije za gole živote.

Tačka.

Danas, u  uslovima opšte  političke  neisgurnosti,  Republika  ne zna,   odnosno zna, ali možda ne želi  da zna, da nema  ni  braću , ni  djeverove., bez obzira koliko ih voli. Ima ih naravno u  formi rukovanja, zagrljaja,  zaklinjanja na vječnu ljubav i   konačno,  sasvim konkretne i velike pomoći u milionima  evra,  ali  braća  naša  preko  Drine,  nesrećnim Kosovom  ojađena,  šikanirana, ispljuvana i   na kraju   teško razočarana istinom, koja  im surovošću  bode oči  –  mora  da    bira  između   dva svjetska gorostasa, a kad se  bira  između   dvojice  jakih  ponuđača  rješenja,  pitanje je  ko će  od  njih   prije i  po  koju  cijenu   srpskoj  mladoj  da  skine  gaće, a  da  bude  bar malo  nježniji - ni   sami  ne znaju  šta će  i kuda će.

Brutalno -  ali  istinito.

Očekivanje  signala  u  magli - nada je samo za loše kormilare. U pamet se ljudi, vrijeme  ističe!  Savjeti, planovi, zaključci  tipa  možemo, ne možemo, mogli bismo, zašto ne možemo kad možemo, možda  ipak možemo, samo ako prihvatimo NATO makar bez ljubavi, ako se  odupremo ljubavi prema Rusima – biće nam bolje  -   ako  Vučića ne prekine  tuga zbog Kosova, ako Đurić uspije da  ne doživi potpuni slom živaca, ako se Dačić  povrati od kozjeg  gulaša iz Afrike ako  ovi iz  SNSD-a stave nekoga  drugog,  a ne Karana  za Predsjednika  Republike,  jer  čovjek  super  izgleda, kao nekada Keri  Grant (igrajmo na  kartu  n o v o  g  lica, možda   bude  sreće),  dakle  samo  ako  i  kada uspijemo da se zakačimo za  brod, koji kreće  za…E, to je zagonetka.

Mi svi u BiH  postajemo zavisni od  ljudi, od  vođa koji gledaju  svoj interes  – od izbora, a  ne od  institucija sistema, koje bi  trebalo da nas štite, a da mi i ne znamo ko im je na čelu.

Uostalom, zar nisu  skoro  sve naše Vođe, ako već nisu umrli, kako koji, robijali i  za uspjehe i za greške? A Republika Srpska je opstala. Malo li je, zaboga ?!

Dajte da vidimo KO VIŠE  NUDI  za cijeli paket ! Na njegovu ćemo stranu. Politička   ljubav  je  luksuz   za   bogate. Nema  u politici  ničega romantičnog. Mi, valjda, želimo da nam bude bolje, da zaustavimo odlazak mladih, da penzioneri  imaju pristojnu penziju, da za života odu jednom na putovanje kruzerom, što može  skoro svaka   čistačica  toaleta  na aerodromima na Zapadu a profesorica  u penziji  u  BiH   teško - pa ovaj  put   ponudimo  čist  i n t e r e s,  dakle realnost,  a ne vrelu  srpsku,  hrvatsku ili  bošnjačku KRV !

Uostalom, mi  jesmo dio zajednice, koja bi trebalo da ide tamo negdje zajedno, Svaka druga priča nije racionalna, bez obzira na želje i nadanja. Ona je hipotetička. A za hipoteze ovaj narod više nema vremena. Šta će  biti za pedeset godina,  znaće  oni  koji ne žele da se  suoče  sa hipotezama i  da čekaju  ko zna šta – dok drugi znaju  i   šta će i kuda će -  za vrijeme trajanja o v o g a   života -  pa će pametni   imati praunuke  oko gejzira  na Islandu, u Kanadi ili  Grčkoj. Svejedno je!

Ako  samo volimo,  širimo ruke  kao  nježne, istančane  pjesničke  duše i  još  na  običan, konvencionalan  način  (izostavljajući  neke  nijanse sive)  i  samo  to  znamo  –  niko  nema  interesa da nam  pomogne.  Dakle, nema ništa od nas.  Najebali smo ko žuti ! (Ne Kinezi, naravno, mislim na mrave)

Budmo racionalni bar jednom u našoj istoriji. 

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije