Pitam se ima li smisla uopšte pisati, ili sve treba potjerati u …

Dobro, ne počinje se nova godina psovkama i ružnim riječima, mogli bi se uvrijediti mladi gradski oci, nego se pišu ode divnim dočecima, naročito pod vedrim nebom, razdraganom raspoloženju masa, optimističnim planovima za uvođenje bicikala /ATV/ za prvoz preostale omladine /neće valjda penzioneri kao sumanuti, da se penju na biciklove po zakrčenim ulicama ovoga grada/ gdje od Ferhadije, pa preko Gradskog mosta, putujete dobrih 45 minuta do pod brdo Krfske ulice, u punom autobusu, u kojem ima grijanje, pa se ljudi guše i od neke miline jedva dišu. Ali niko, niko se ne buni. Ljudi ćute i trpe. Sve je bolje od rata. A on je ante portas. To najbolje znaju oni što su novogovdišnje praznike proveli udaljeni od domovine, da ih slučajno sukob ne zadesi na kućnom pragu. Bolje je na udaljenoj destinaciji, Budva, Abu Dabi, Maldivi itd. 

Vukota se jedini, koliko znam, a ne znam puno, drži Jahorine da se od nečega odmori, pojma nemam od čega – kao nekad mi, Sarajlije, jer ona je bila utočište nama koji smo onomad ”pošli u planine“ ali skije ne vidjesmo, niti se kući vratismo. Ali, to je prošlost. Vratimo se stvarnosti.
To što bi da ima o n e vojske već odavno umjesto napuklog Zelenog mosta već bio postavljen pontonski, makar ga momci inžinjerci gradili i danju i noću – koga je briga, ta tema je zabranjena, osim kad se PUK priprema za smotru. Pogotovo je situacija super subotom i nedjeljom kad gužva postane nesnosna i kad vozači jebu majku jedni drugima tražeći parking. I svi ćute. I neka ćute.

Helihopter je iz Skupštine iznjedreni biser one žestoke dame što se nađe u Skupštini brzinom svjetlosti. Da nije nje, “tiha” Spoma bi bila jedina, koja se u Skupštini diže i priča, kad je niko ne dekoncentriše, narodu o zemlji đe se biti mora, I đe za sve nas majčinski brinu one ..“
Nakon što dobijemo ophodnju konjima po gradu, ja mislim da će na red doći i z n a j m l j i v a n j e helihoptera za turiste da vide panoramu grada odozgo. Odozdo je sve već viđeno.

I tako, dok se smiruje novogodišnja radost u regiji, Srbi se spremaju za Božić. I neka se spremaju. Tako treba. Kakvi bi mi bili Srbi kad bismo uoči praznika kritikovali s v o j e vođe, koji su toliko su dobri, da narod od silne sreće plače, pijući pivo na trgu, čekajući da poskupi benzin, struja, hljeb, cigarete itd.
Pustiću Kočića na miru, mada kad prolazim ispod njega /mislim na spomenik u parku /nekako mi se omakne ljutiti pogled na gore i pitanje što ne posti da nas skroz na skroz “umete Grac“…./završen citat/ Jer, da nije bilo kako je bilo, mi bismo davno bili dio Monarhije, pa se ne bi sada zajebavali oko toga da odgovorimo na 3.000n pitanja i da se ubrzani kursevi njemačkog jezika na prekvalifikacijama plaćaju crnim iza nokta.

I na kraju, da ponovo postavim ono čuveno pitanje, koje sam postavila prije dvije godine u jednom od prvih blogova: Da li je zgrađen i jedan, evo b a r jedan, pristojan, lijepo uređen javni WC da bi oni koje nužda potjera na platou Krajine mogli da se olakšaju. Ne mora biti baš na samom trgu, ne u blizini BOSKE, AGAPE-a, ne, Bože sačuvaj, ni pomislila, ali jedan ćošak bar nadogradnja, interpelacija, nešto…. Bar mi imamo ideja. Do tada, bez ljutnje, svaka priča o gradu kulture pada u vodu .

Srećan i čestit Božić svekolikom narodu srpskom.
Mir Božiji, Hristos se rodi.

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije.