kaže francuska poslovica. Živa istina, koja ako je malo dublje analiziramo pokazuje svu beskorisnost savjeta, priča, dokazivanja, primjera, objašnjavanja jednom rječju učenja iz primjera onoga što je starost proživjela tj, iznijela na svojim plećima.  Svakodnevica je puna politike, emisija u kojima stranačke vođe ubjeđuju narod  kako treba uraditi ovo ili ono, smisliti  program, osmisliti puteve do pobjede,  biti  alternativa ovima na vlasti, a vlast  kako da  ostane tu gdje jeste vječno.  Opozicja duma o tome kako ujediniti  mlade  “rogove u vreći“  željne vlasti (čak su ovi iz SDS-a izvadili neko veče iz naftalina Ćuzulana da brani SDS, sasvim dobro “ušuškanog”  u sarajevskim intelektualnim krugovima), zavarati narod da pomisli da su ovi   drugi, dakle opozicija, baš  oni  pravi i da će njihovi kandidati  smisliti, tj.  z n  a t i  da poprave i  poboljšaju život naroda u Republici Srpskoj. Da će naći  pare, dobiti sredstva  dozvati investiture, sarađivati sa svima, lizati du…e  ovima  iz međunarodne zajednice, dobro prosto jeste, ali izgleda da  drugačije ne može, samo da se jednom   d e s i  promjena, da prepukne  ili  pravagne  alternativa - pa će sve stvari doći na svoje mjesto.

Stari, ovi što su preturili preko glave mnogo čega, opet, misle kako baš iskustvo znači mnogo, kako je ono putokaz da se ne naprave greške, tj. da se s p a s i   ono što se spasiti da. Mladi  kažu da  su oni dinosaurusi tj. hodajući mrtvaci..  Jer mladi, naravno, starima ne vjeruju, čak šta više ima i onih koji se s njima sprdaju, imenujući, sramotno, one koji  robijaju, ili su robijali  navodeći imena bivših čelnika srpskog naroda, ljudi  sa biografijom, blateći i  izvrćući ruglu uz njih i  borce  VRS, koji su  zapravo u “zle dane i godine ratne“ bili  tu, nisu utekli, nisu podvili  rep – kao mnogi drugi – nego su ostali. Ima se nekima i šta zamjeriti, to je istina, ali i tu bi trebalo imati elmentarnu granicu  dobrog ukusa i poštovanja, ako ništa  onda  žrtava koje su mnogi  podnijeli, a jesu.  Nisu  svi  kriminalci  i lopovi. Želim  samo uporediti, istaći, pitati: Nađite igdje, ali  igdje pogrdnu riječ za bilo kojeg bošnjačkog  ili hrvatskog vođu  iz perioda rata  - na način kako to čine  neki  naši  polupismeni, gnjevni  autori  blogova, koji  lupetaju  i  izmišljaju priče bez smisla, bez  humora,  sarkastične, maliciozne  –  pa se  sprdaju sa  onim što ne bi trebalo. Da ne izgiboše i stari i mladi, jednako, da ne udari onaj  Krajišnikov čekić  u  NAŠOJ SKUPŠTINI, udarao bi čekić  po glavama…..  dobro,  da ne idem  dalje  u priču - u  ratu  koji, naravno, nije trebao nikome, ali   koji  jeste  n e k o  izazvao  namjerno  – pitanje je  šta bi  bilo - da je bilo.

Evo i primjera danas: Nesrećni Pučdemon katalonski, kome Belgija već nudi azil, mada se  njegova sudbina još nije riješila – ili će biti  narodni   heroj  ako prevagne nezavisna Katalonija, ili će bitu suđen kao izdajnik  i razbijač suverene države -  ako prevagne velika jedinstvena Španija i  osude ga baš oni,  koje  je  poveo, dakle oni  koji su  ga u  to gurnuli. Danas milioni  ljudi  traže zajedničku Španiju. Do juče su milioni bili za nezavisnost. Postavlja se pitanje, šta jeste istina o Španiji i zašto bi onaj mladi, čupavi političar sam, onako bez veze, udario na monarhiju ?!

Stoga blaćenje bivših vođa Republike Srpske, bez obzira da li ih neko cijeni voli, ili im bilo šta zamjera – neka bude tema onih koji bi ih najradije vidjeli razapete na krstu,  bez suđenja  –  tu  se  nažalost  ne  moramo zavaravati. 

Dosta o politici.

Želim ovom prilikom da se osvrnem da predivan tekst profesora Puhala “Milenijumski ciljevi jednog oca”, tekst koji  bih voljela da  sam ja napisala mojim unukama, tekst kakav odavno  nisam čitala, pun  ljudske topline, očinske ljubavi i mudrosti  i nade  da će njegova  curica  znati da se  suoči da budućim životom žene, koji neće biti lagan, i najvećem broju žena nije lagan, i on  kao otac to zna. Ali, on  njoj  obećava (što i treba pravi roditelj)  da  će o n  biti  njena  sigurna  kuća, njena podrška  i snaga  -  ako, ipak,  sve ne bude onako  kako on želi  i kako obećava da će je naučiti.  Jer, ako ne ode odavde negdje gdje postoje pravila, ako se ne vine preko granica  običnog – ne odleti iz prostora u kojem vlada  pravo jačeg, a ne zakona – molićemo se  Bogu  svi  zajedno da nam djeca i unuci  budu normalni. I ništa više.

Hvala  profesore za ovaj tekst.