Kad sve saberem zaključujem da to što smo vodeći po nepismenosti u Evropi jeste posljedica onoga što se dešava, imajući u vidu zbir burne prošlosti i potpuno neizvjesne budućnosti, u kojoj je nepismenost samo kamenčić u mozaiku opšteg potonuća, kako stvarne kulturne supstance ovog naroda, tako i želje da se nešto istinski promijeni.

Zašto je to tako? Zašto nam se dešava da nam je svejedno kuda plovi ovaj brod, vođen, kako neki dan reče veseli Vukota osobama „ s političkim pedigreom „! Valjda misli na obrazovanje, šta li? Od kada se politika ubraja u pedigre?! Kakav jadni pedigre, o čemu priča budući kandidat za nešto na temelju pedigrea - kad ne bi znao / sigurna sam / odgovoriti čiju izložbu u Muzeju savremene umjetnosti preporučuje uvažena gđa. Kojović-Tepić na RTRS-u! I šta prikazuju radovi onoga, naizgled, smetenog umjetnika što tka tapiserije, sa alter ego-m nije bitno čijim - ako mu neko prethodno nije rekao o čemu se radi. I ne bi bio jedini.
Veoma je važno da se ne pomisli da ja imam nešto lično protiv mladoga vodje SDS- a. Naprotiv, on je moja simpatija bio oduvijek i ovo kažem samo zato što se ne mogu načuditi kako pušta da ga koriste oni politički maheri oko njega i kako, kao vispreni Gačanin, ne shvata da zapravo glumi glinenog gluba! Ali pustimo sada priču o pedigreu po Vukoti – vratimo se onome što nas diže na tako visoko mjesto na skali opšte propasti.

Ko je za to kriv? Jesmo li mi sami krivci?! Teško je reći. Mnogi su pisali i pišu o tome zašto ovaj narod nije u stanju da u ogledalu pogleda sam sebe i otvoreno prizna da smo se sunovratili unazad, da nama za ugled služe ostrašćeni iskompleksirani, polupismeni foleri, da nas ubjeđuju da smo dobro kao narod, a mnogi ne znaju ni da čitaju, ni da pišu. Na čelo staju doškolovane drzmadžije i tupoglavci da nam određuju kriterije, oni – ali i gori od njih pišu školske programe, koje niko živ ne mijenja, a za koje se zna da nemaju veze sa realnim životom i modernim dostignućima u pedagogiji i pishologiji - a sve u cilju modernizacije i priključenja EU, dok druge zemlje reduciraju i programe i obaveze djece i mladih, jer se žure da ih uključe u realni život. Kod njih djeca UČE u školi, a ne pate roditelje kad dodju kući, pišu zadaće u školi, sveske i knjige ostavljaju u ormariće u školama itd . Naša djeca počinju da mrze školu od momenta kad sjednu u klupu poslije raspusta, barem ona koju ja znam, a znam jako mnogo odličnih učenika - zato što onoga dana kad dođu, dakle odmah na početku, dobijaju petominutni kontrolni iz, recimo, njemačkog jezika – tema modalni glagoli. Onaj ko je učio njemački jezik zna o čemu govorim.

Nečije dijete je dobilo taj kontrolni iz matematike, koja je bauk za svu djecu koju znam – osim nekih “lumena,, koje je majka priroda nadarila za istu. Moram reći da meni lično nikada u životu nije trebala ni jedna funkcija, ni jedan logaritam, ni jedna jednačina sa bezbroj nepoznatih – jer sam voljela nešto drugo – a ovo prvo, dakle matematika, mi je bila najstrašnija noćna mora sve negdje do tridesetih godina života. Mogla sam odmah u petom ili šestom razredu odabrati šta ću raditi / ili me je neko trebao usmjeriti / da se ne mučim s matematikom i mada sam bila učenik generacije, onemoćala sam bila od Mintakovićeve zbirke zadataka / nego da učim, recimo, još dva jezika. Radije bih učila i kineski! Ostalo od obrazovanja bih dobila, kao što i jesam, svojim sopstvenim trudom. Šta mi je trebala recimo proizvodnja šećera, uglja, željeza, visoka peć, sastav svih mogućih organskih i neorganskih jedinjenja, formule i ko zna šta još?! To je trebalo da uče oni koji pokažu da to VOLE. Kad bi se neko posvetio ovoj temi, ko može i kome jeste posao da uporedi programe sa nekim drugim programima, tada bi u najmanju ruku torba koju djeca nose bila upola lakša, a lopta i igra bi popunila preostalo vrijeme. Neko će reći, ali ovo je vrijeme kompjutera! Oni samo sjede i tipkaju. Tačno. I baš zato, baš zato što sve mogu dobiti lakše, što vrlo često znaju više od svojih nastavnika, što samo kliknu i imaju na dlanu sve što im treba - treba ih osloboditi pritiska o v e i ovakve škole. Treba ih naučiti da izlaze, da se ne zatvaraju, jer od silnih privatnih časova / ko može, naravno/ od treninga, muzičke škole, plivanja, tenisa, košarke, itd. nemaju vremena da budu DJECA.

Da li sam ja protiv obrazovanja tj. školovanja uopšte? Naravno da nisam, ali jesam protiv o v a k v o g sistema, koji koji sam sebe poništava. Koji sam sebe guši. Zbog koga konačno danas ima polovina praznih mjesta na fakultetima.

Kako upisati u školu one koji su nepismeni? E, to je politika. To je politika obrazovanja, podizanja kulturnog nivoa jedne zemlje, jednog društva. O tome moraju da misle oni koji su za to plaćeni. A plaćeni su odlično. Njima treba „trubiti“ o tom podatku, a ne nama građanima koji nemamo uticaja skoro pa na ništa. Osim..., dobro, izbnori su demokratski. To svi znamo.

Kakvo obrazovanje priželjkujem? Da u školama ima i profesora koji pričaju i nešto drugo osim gradiva, koji su svjetski putnici, koji pričaju anegdote, koji se šale, s kojima se djeca smiju, čije predmete djeca uče zato što ih privlače profesori, likovi koji se pamte cijeloga života. Ja nisam čula da ove generacije imaju uzore. I to je tema o kojoj niko ne govori. Nema profesora kao što su bili oni nekada / ne radi se tu samo o jugonostalgiji / koji te natjeraju da naučiš, ali koji znaju to što predaju – a koje pamtiš ne samo po strogosti, nego zato što su bili posebne ličnosti. Baš kao što je to i u politici. Imamo deficit likova sa stavom. Totalni. Ali, da se vratim na onih 3 posto nepismenih. Možda je njima i bolje, makar kako to strašno cinično zvučalo. Ništa ne znaju, ne čitaju, gledaju TV i pitaju se stalno hoće li rata biti, ili neće. Neki ga prizivaju, kao da se rat nije ni završio.

Čak briju brčiće kao Führer, oni preko, jako pismeni.

Nama ovdje je, međutim, najvažnije da idu izbori.

Za tu svrhu, dovoljan je i otisak prsta.

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije.