Ili  kako dići ruku na sebe

Dobijam upute kritičara  da su  tekstovi koje pišem  traganje po karmi  mojoj  i  moga naroda. Drugim riječima samo  mi  Srbi  imamo  tu  nesrećnu i  tamnu  karmu, pa kao narod pun grijeha i zlodjela nikada nećemo dosegnuti  nebeske visine, koje su ovi  drugi već  dosegnuli. Ja koliko  znam, nemam  dugova iz prošlih života i ne smatram potrebnim da objašnjavam  z a š t o  nešto  pišem, da li mogu, ili smijem nešto da pišem, ili ne. Pisaću i dalje, sviđalo se  to kome ili ne.  Toliko o mom traganju po “tamnim hodnicima” istorije srpskog naroda. Hrabrost i slava, viteštvo i patriotizam  onih koji su preostali  kroz vijekove od pogroma svih “karmički  svjetlećih”  jurišnika i  “prijatelja”  moga naroda -  tema je  za koju  treba mnogo više prostora od jednog običnog bloga.  Ili “dubokog razmišljanja”  o smislu  i  drugim filozofskim  pitanjima.

Realnost je međutim mnogo manje  vezana za naše karmičke zasluge. Mislim, naravno, na oba dijela BiH. Povod mi je intervju   gosp. Žarka Papića, uglednog  (ne iz SDA) političkog analitičara iz Sarajeva, u kojem ima i dijelova sa kojima se ne mogu složiti, ali suština je potpuno prihvatljiva  - a to je da je ukupna politička  situacija u BiH, dakle događaji koji su nas držali prikovane za TV – ekrane, naduvna priča o našem referendumu  u Federaciji, optužnicama protiv naših, neuspjeloj  apelaciji, o Softiću, o Bakiru, o tome ko će koga i da li neko hoće nekoga – mislim,  naravno nadmudriti, (čuvena  Ivanićeva!) šta će biti,  hoće li biti, ipak biće .. itd.  jeste  smaranje  koje je  smišljeno  da nas  umiri, zombira,  da i mi povjerujemo kako je BIH zaista  napredovala ka putu u EU  integracije. Taj model “vidljivog” napretka sigurno nije kreiran  među željezničarima na  travom zaraslim  prugama i onima koje još postoje u RS, ili Fedaraciji svejedno je. Pravi problem je u teškoj situaciji, koju ljudi  više ne mogu da izdrže. Da li iko od onih koji sjede  oko okruglih  stolova, vlada,  ministarskog vijeća, direktora, onih s bradom  i bez brade (onaj iz Željeznica Srpske što neće da da ostavku,  mogao bi konačno da sredi onu  neurednu, ofucanu  bradu, ima valjada toliko para), kao  mumificirani  vitezovi  kralja  Artura, osjeća  patnju onih  koji rekoše  da to  što sada rade zapravo jeste pokušaj samoubistva. I šta?  Ništa? Zašto nije ništa? Zato što onaj ko je sit i bira šta će jesti i piti, ima par hiljada KM  mjesečno, ne vjeruje onome ko nema dovoljno da nahrani djecu. Reći će da  su nagovoreni , da su svi od reda politički protivnici. Da mrze Reubliku da ne bi  smjeli  da se poigravaju sa ……Ta bezosjećanost, ta udaljenost  od realnosti   i  nevjerovanje  onih, koje su  o n i  izabrali  i  koji  bi  trebalo da ih štite  - da je njima  z a i s t a  teško – strašni su. Naravno da sam pratila pravni  tok  rješavanja problema u Željeznici. Znam da su neki naplatitili potraživanja.  Znam  da je rečeno da oni koji su tužili, neće dobiti isplate, ili već tako nekako. Sve detalje ne moram da znam. Naravno da znam da je u Željeznice primljeno mnogo ljudi, pogotovo pred izbore, da neki  moraju biti otpušteni kao višak, da je sve u kolapsu -  ali  kako je moguće da se  otpuštaju  samo radnici, sitna boranija – a da se se za administraciju uvijek nalazi neko rješenje. Onaj čovjek što je prvi počeo da gladuje, sada već oko sebe ima i svoje drugove  sapatnike. Slijedi im  vjerovatno  dugotrajna agonija. Neki će se ozbiljno razboljeti čekajući da u Vladi popuste. Da se nađe rješenje. Neki od  ministara možda i dođu da ih  obiđu. Mada ni oni  sami  pojma nemaju  je su li  pošli, ili došli (Savanović)!  Možda će doći i  Prva među  sindikalcima. Da pruži  podršku!  Onako u novom proljećnom kompletu!.

Postavlja se pitanje kako je uopšte moguće naći rješenje?  Može li se “iz prazne pucati“  !?  To je  pitanje svih pitanja. Odgovor je naravno da ne može.

I na kraju jedna dobra rečenica  gore pomenutog Papića,  koju parafraziram: Da li je iko ikada od političara ušao u javnu  kuhinju, uzeo onu kanticu u koju se sipa nešto što liči na hranu uzeo pola hljeba i sjeo da ruča?  Kad  se to desi znaćemo da imamo pravu ljevicu  (mislim na socijalno  osjetljivu  demokratsku  stranku, koja za  sada ne postoji u Federaciji,  a i šire.

Hrabar je nema šta. Dovoljno  je star i  zaista  vrlo obrazovan,  pa se postavlja pitanje  kako je g o r e  opstao, da ga nisu  skinuli s javne scene. Iskrenost se ne isplati, osim ako,  pogotovo ako…. Dobro, nije moje da pretpostavljam.   

Slažem se u velikoj mjeri da je sve do ovog  gornjeg, praktično nemogućeg, preokreta u javnoj kuhinji - priča za malu djecu. O tome da je nama dobro. Da smo odlično napredovali. Samo nas  korak dijeli od Brisela. U kojem je izbio požar.

Eksplodirala plinska boca,  pa gori cijeli jedan kvart.