Kad bi bilo lako prećutati neke istine - sve na ovome svijetu i šire stalo bi, okamenilo se i zacementrialo napredak civilizaije - i mulj i šaš bi prekrio nastojanje ljudi da se istina ne prećuti, te da makar stradali na lomačama, umirali u mukama - kažu ono što misle. Đordano nije porekao svoje učenje, pa je spaljen, dok ga je Gelileo mudro porekao - a onda se na samrti pokajao. Pogazio je sebe, izgubio slobodu, ali je ostao živ. Pragamtično, nema šta, prećutati, sagnuti glavu, prihvatiti snagu jačeg. Da li je bilo pametnije da major Tepić (aktuelan je njegov spomenik koga Hrvati negiraju) preda kasarnu u Bejelovaru, skupi mlade vojnike, preda opremu, pusti hrvatske civile da odu – da on sjedne u Pincgauera i krene u Beograd - a da dizanjem sebe u zrak ostavi uspomeni na junaka Sinđelića. Da li je herojstvo majora Tepića moguće porediti sa herojstvom narodnog „pastira“ Stepinca, koji je u momentu svog „ historijskog“, ljudskog preloma tj. uloge koju mu je dao onaj Gore,u odsudnom trenutku, izabrao da podrži koljače bespomoćmog srpskog naroda.

Sve je stvar ljudskog izbora.

Pitaćete se zašto ovaj uvod i kakve veze ima sa temom, jer će „dobronajmerni“ tražiti vezu- odnosno pitaće šta je pisac htio da kaže:

1. Čujem da Vučić ide u Sarajevo. Neka ide. On je taj mirotvorac koga mnogi vole i poštuju. Valjda ga neće gore kamenovati, ipak idu i druge vođe iz Evrope – pa neće udariti opet na njega. Šta će sve prećutati? Možda je tako bolje. On ide uvijek u dobroj vjeri. A ako se nešto i desi, on će, kao pravi Samarićanin, pohvaliti gostoprimstvo BiH i nastaviti da gradi puteve Titovim stazama revolucije. Sve do Beograda.

2. Gledam onaj zajednički snimak svih vođa u BiH (mada sam ja prognozirala da će se g o r e sve srediti) uredno spakovanih oko mile Federike, s osmjehom sreće na licima, neki više neki manje, ali uglavom svi na broju. U odijelima. Sa kravatama. Ne mogu prećutati tu obećavajuću sliku, ne zato što ja mislim da ne treba ići u Evropu. Evropa je meni druga kuća, mada ja tamo ne idem često, nemam toliko para, a na prijeme ne zovu (iako sam bila stipendista J.W. Goethe-Univerzieta u Frankfurtu), a veza mene i Evrope praktično je nerskidiva - nego mi se javlja gađenje na cijelu priču, koja nas je smarala duže vremena, bombardovala nas revizija na opresudu Srbiji, onaj ogavni privid da se događa nešto posebno, te da smo u ratnoj opasnosti. Pisala sam o tome da se ništa nama, narodu neće desiti, osim ekonomske propasti, čak i onog dijela Srba, koji djelimično ponesen pričama o herojstvu majora Tepića i odbrane zemlje - ima spremne čizme za konačni obračun.

3. U međuvremenu moji izvori kažu, neće da prećute - jedan od naših političara, poznat kao blag i dobrodušan, radi g o re, postao je bogatiji za još dva stana u Beogradu, a već ima nekretnine tamo daleko i to svi znaju. Drugi, dobro bogat ulaže u Švajcarsku u skijaški centar, da se obezbijedi ako ovdje plane. Jedan, koji radi g o r e, gradi kuću nedaleko od našeg grada, vrijednu par stotina hiljada eura. Za sada. Šta je to, to je sitnica. On ćuti i radi tajno godinama za drugu partiju. Svoju potapa. Tako treba. Šta je jedna partija, je* š jedan putić do izvora, što rekla Lepa Lukić, najbolje je imati dva. Dok mi pišemo blogove, oni zbrajaju pare. Oni koji pišu najčešće nemaju ništa više od onoga što su teško zaradili znanjem od prije. Nemaju ni pilićarnik, ni fabriku, ni pilanu – ni mjesto abasadora u Švajcarskoj. Tamo ide onaj lik, koji zna najmanje dva jezika. Poželjno je i više. On ne mora da zna ni jedan, šta će mu - mjesto je dobio za izvanredne zaluge. Za slučaj da me neko nešto pita, ja pojma nemam šta je istina - sve je rekla –kazala. Insinuacije, možda! To , međutim, nije Fakultet Bezbjednosti. On je činjenica. Mislim da će nama sada biti super. Kad dekan Ćeranić preuzme priču, potpomognut harizmatičnim rektorom Matarugom – koji ne samo što je pametan nego je i good looking man - budućim kriminolozima, ili šta će već biti – ići će sve kao po loju. Mislim na radna mjesta.

4. Naravno da sam savjetovala da ne napuštamo institucije u Sarajevu. Gore je naše - koliko i njihovo. A i ne bježi se kad ti nad glavama ne gruvaju granate, kad imaš svu infrastrukturu, zgradu, divan smještaj, hranu itd. bez obziara što te ovi drugi nagovaraju, jer ti si svoj na njihovom - a oni su svoji na tvom. To je BiH. Ne kao o n i omraženi stvaraoci RS–a, na ledini na Palama , kad nisu imali ni pisaću mašinu, a kamo li dovoljno papira! Sada, u ovoj situaciji, trebalo je samo imati muda. Zašto? Pa da se kaže Bakiru da se ne zaje * ava previše. Neka revidira šta god hoće, neka piše, apeluje, traži nove dokaze, neka ne sluša pametnog Hodžića , neka sluša divno podmladjenu Vasviju - neka lobira na sve strane - ali mora da zna da je naša trećina ove BiH.

5. Da smo makar malo jače s v i zatalasali – pokazali bi da se ne bojimo. Ljutiće se EU, pa će prestati. Na redu je Makedonija, a ne mi. Federika je to pokazala rekavši da smo divno napredovali. A ovaj scenaro, ovaj, kako reče Cenićka politički „peting“ tako svojstven našim zastupnicima, koji sada izigravaju seke Perse, je nevjerovatan. Ostanak gore nije značio ovakvo povlačenje. Ostanak je značio pokazivanje jedinstva u stavu, u zahtjevima, u pokazivanju zuba - a ne u kukavičkom prenemaganju i dirljivim osmjesima. Pitam se zašto predsjednik SDS – a nije Mektić nego zgodni, meni vrlo simpatičan Govedarica, od koga mnogi očekuju nemoguće. On je u Skupštini snažno napadao SNSD, ali to je bila borba na našem terenu i to mu je bilo dozvoljeno. Ovo sada je nešto drugo. Možda bi Mektić mogao da uvjeri ove druge da se ne zaje * vaju. Osim ako sve skupa (pa i njegov nastup) nije po dirigentskom palicom ili Bakira, ili Radončića. Ili obojice zajedno.

6. Na kraju moj žal ovaj put ide ka Makedoniji. Ne mogu da prećutim. Mi smo doživjeli, ono što smo doživjeli. Oni su sada na listi čekanja. Do kada, ne znam. Znam samo da sam se sinoć, gledajući i slušajući neke od ljudi iz Makedonije, koja je na nogama -čekajući guje iz EU - potaje, koje su nas već jele – sjetila jednog davnog ljeta na Ohridu, divnog druženja , prelijepe tihe, tihe pjesme o Biljani – i riječi mladog gradonačenika, koji nas je primio (susret prevodilaca Jugoslavije) da ni jedan Šiptar, do tada nije dobio dozvolu da prodaje kokice, niti bilo šta drugo, na teritoriji Ohrida i šire. Sada oni hoće pola Makedonije.

Pokupio nas je ujutro avion JAT-a, društvo iz nekadašnje Jugoslavije, koje nije spavalo cijelu tu noć ,dok je jezero ispod nas blistalo u jutarnjoj ljepoti. A izvori Biiljanini su bili tako bistri i čisti, kao biseri, koje sam ponijela za uspomenu. Ostali su u ladici u Sarajevu.