Čitam jutros Blagićev blog (Licemjerje ......) i duboko zaprepaštena, jer ja nemam uvid u, za ovu temu, bitne dokumente, shvatjući da mi, zapravo, jesmo u š l i, odnosno da nam je davno Trišićka odn. njeni saborci, oni koje je Blagić naveo, osim ako ga ne demantuju, u v e l a NATO kao kišobran, suncobran ili kako već ona i oni koji su to dogovarali, vidi tu našu zaštitu. Ovim putem se ja uz poslovicu veritas amara est, za one koji ne znaju latinski to znači istina je gorka, izvinjavam jer sam drugačije pisala i mislila, taj izraz mi nekako leži, tu slobodu da biram imam, jer ja blogove ne pišem kao političke analize, nego više kao kratke priče, koje nikoga previše ne obavezuju, pa se zato i ne ljutim na one koji mi poručuju da za nešto treba da se stidim. U ovoj zemlji poneki ne treba da se stide ni za šta, pa tako ni general Mahmuljin, koji je stajao ispred jedinice El Mudžahid – ne znajući da se oni sa zločincima Srbima bore vrlo sofisticirano i nježno, prema konvencijama o poštovanju ratnih zarobljenika i ranjenika.

Ali, to nije tema za danas.

Sticajem okolnosti, ja nisam od 2010 godine u političkom životu RS. Samim tim meni su tajne zakulisnih radnji (mada se za ove ne može reći da su bile zakulisne osim što su kulise bile postavljene za narod) godinama potpuno nedostupne. Tim više moja zgranutost činjenicom da postoje s t v a r n i dokumenti, na koje se Blagić poziva, o našoj saglasnosti za sve o čemu na sav glas pričamo da nećemo i na koje se, sada je bjelodano jasno pozivaju i funkcioneri iz Federacije imajući pomenute dokumente u posjedu tj. na stolu. Nije Trišićka pala s Marsa pa da ne zna čiji pristanak je imala da onako rezolutno izjavljuje da mi j e s m o za NATO, odnosno da o n a zna da narod Republike Srpske – nema ništa protiv da se od kiše odbranimo u NATO snagama.

Ako je to tako – zašto se spominje referendum o ulasku u NATO ?

O čemu je zapravo riječ!

Ako u vezi ovoga ne uslijedi demanti onih koje Blagić javno imenuje – ja ne znam o čemu mi pričamo, šta mi s t v a r n o hoćemo, ili je i to dio neke tajne igre, koju mi, zato što smo manje inteligentni, ne razumijemo, ili nismo prozorljivi, ili šta već nismo a jesmo izgleda budale koje ne vide dalje od nosa, te nismo u stanju da pojmimo svu slojevitost pomenutog pitanja.

A tražimo samo istinu.

Možda mi stvarno nismo u stanju da razumijemo politiku, ili politika (čitaj taj galimatijas prividne stvarnosti, laži, petljavina, podmetanja, licemjerstva, talova, ucjena itd.) i nije ono čime se mi običan svijet smije baviti. To nije tema koju mi uopšte možemo razumjeti – bar tako izgleda misli Trišićka i oni koji su nas doveli u zabludu.

Stoga, ako je sve ono što je napisao Blagić istina i ako to niko ne demantuje, čak i tada niko neće odgovarati zato što nas je obmanjivao pričama o referendumu na ovu temu – a davno već neko je negdje potpisao da će biti onako kako izgleda da će biti.

Tako bi sve ovo što se dešava zapravo bila tema dobre lutkarske predstave. Pri čemu smo mi lutke na koncu. I šta ? Ništa, naravno.