Osvrnuću se  naprije na lupetanja  onih  koji pokušavaju  da  

1. umanje, obezvrijede, unakaze sve što mogu  kad je u pitanju entitet u  kojem žive i, zamislite, čak i  rukovode. Salkiću bi  bolje bilo da zauvijek zaćuti.  O njegovom izgledu (mada skoro da i nema obrve), recimo, neki slavni  blogeri  nisu nikada pisali! Pitam se  zašto?! Salkićeva  priča o tome da RS  nagrađuje  svoje  zločince ne pije vode, jer on samo treba da se sjeti  nekih   „stvaralaca“ svog  entiteta   što  slobodno šetaju diljem BiH, pa da  se  „pokrije ponjavom po glavi"  što bi rekli u njegovom entitetu.

2. Problem sigurno jeste  što se  te  1992  godine  RS nije rodila   uz  blagoslov Amerike, a Federacija kasnije jeste, mada sada partneri u  muškom zagrljaju  guše jedan drugog, te  moćne babice  kroz čije ruke   (čitaj  politiku) prolaze  zemlje, koje  na  rođenju  dobiju, mada nesigurnu garanciju, da  će opstati. Ovaj naš entitet  nisu stvarali  ljepotani bez mozga  (mada su neki  bili  zaista vrlo zgodni) tako da obrve koje toliko smetaju estetama sa one druge strane, nemaju nikakav značaj,  niti su same po sebi  mogle uticati  na tok događaja.

3. Ali, nije to što me je navelo da napišem blog. Ne, ovo gore su već prežvakane stvari.  Gledam članak  iz zagrebačkog „Jutarnjeg lista“, koji pregledam svaki dan da vidim da se nije pojavio neki novi  „unuk slavnih djedova“,  o   „Admiralu Kuznjecovu“ (ne znam ruski jezik, pa pišem onako kako se izgovara), nosaču  aviona ruske mornarice, koji prođe čuvenim  kanalom između Engleske i Francuske  puštajući  „gusti crni dim iz svoga dimnjaka“. Kažu da je odrtina, prepravljena skalamerija, bez vode, bez WC-a, bez .... Rječju - bez ičega.  Samo gusti, crni dim.

4. Da se razumijemo. Ne navijam ja da se opredjelimo isključivo za Ruse, a okrenemo leđa EU. Jer, davno, ima tome godina, moja saznanja o SSSR –u  nisu bila baš pohvalna. Ali, negdje tu, s lijeve strane grudi, ostali su Turgenjev, Šolohov, Dostojevski, Tolstoj, Gorki itd. Onda je došao jedan drugi period moga života, u kojem sam se okrenula nekim drugim knjigama. i zemljama.  

5. Zapadni novinari  se  u zadnje vrijeme  ubiše  pišući  o slabosti Rusa, o tome kako nisu dorasli snagama NATO armade, itd. Možda jeste tako. I ja mislim (mada nisam kompetentna) da Rusi još nemaju vojničku snagu te ujedinjene bratije, stvorene  moćnom  rukom  Zapada,  koja gusjenicama melje nemoćne i slabe. Ali, jedna davna slika neke ruske  tvornice traktora u kojoj  1942  ili 1943, ne znam tačno, žene  sklapaju  tenkove, jer su muškarci na frontu - ostaće trajno u mom sjećanju. Kao simbol. U čuvenoj bici kod Kurska, koja je odlučila o tome ko  će pobijediti u onome ratu,  bilo je  1.400  ruskih tenkova. Znamo kako se završila. Dozvoljavam da su tada već  Saveznici pomagali Ruse.  Ali,  ono što su Rusi  imali, tu  snagu odbrane   s v o j e  zemlje, naroda,  snagu  otpora  – to je nešto što ova zapadna  bratija, skupljena s brda, s  dola - niti osjeća,  niti može osjećati.

Stoga, neka otplovi „Admiral  Kuznjecov„  mirnim vodama kanala i ispusti crni gusti dim. Ako zatreba, a ne bi  dobro bilo da do toga dođe, stari  Admiral će znati šta treba da radi. Ja se iskreno nadam da do toga nikada neće doći, jer  to  nikome ne treba –  ali  bilo  bi bolje  ne  vući  mačka za rep. Putin, taj  neobični, ozbiljni  i  odmjereni ruski vođa, volio ga ko ili ne, će znati šta će i  kako će  ako bude trebalo.

Uostalom, i danas, u  zajedničku  orbitalnu  stanicu, Amerkanci  lete u vasionskim  brodovima koje prave  Rusi. Kao na traci.  I šta ? Ništa.

Pametnom dosta.