Rekla sam da neću pisati o političkim i socijalnim temama. Međutim, jasno mi je da ovo što ću napisati  ipak  ima veze s politikom. To je zato što su žene bile u osnovi svega što se, bilo dobro ili loše, dešavalo pod ovim balkanskim  nebom, a i mnogo šire. Bilo je onih koje su kao Jovanka Orleanka neustrašivo jahale u smrt (nisu sve bile sponzoruše), a bilo je i onih koje su kao ona Japanka što je skrivena iza zastora mudro šaptala mužu caru, on nije bio naročito pametan, šta da kaže – ali  iza zastora živa nikada nije izašla. Zamislite da narod sazna da je car glupan, a carica mudra. Propast.

Vratimo se mi na predsjednicu Hrvatske  gđu. Kolindu G. Kitarović. Ovo zadnje pojavljivanje je mene, poznavaoca silnih mogućnosti transformacije ženskog izgleda (sve je dostupno, samo guglaš) izbacilo iz paupuča, jer sam nešto prčkala po kuhinji, nije bitno šta sam pravila. Nešto jesam. Vidim, ona silazi niz stepenice  u pratnji mandatara X,  kasnije će se tek vidjeti da ne zna hrvatski, mada ja tu ne vidim problem jer oboje  super govore engleski što je daleko važnije. Tridesetak kila lakša, obučena boli glava, kombinacija Merlin Monro i L. Vinterspon. Hoda ženstveno niz stepenice, a ne kao dojučerašnji vojnik. Jednom rječju druga žena!  Iz ruku mi ispade drvena kašika , naslonih se na plakar i moje misli odlutaše tamo gdje su ostale onoga dana kad sam rekla da više neću pisati o politici. U Skupštinu. I Vladu. Potreba da uporedim jača je od činjenice  šta je mene briga   k a k o  izgledaju   žene  koje predstavljaju  n a s   žene u  Republici Srpskoj. Valjda bi o tome trebalo da misle oni koji ih biraju.

Naša  premijerka  jeste  pravi  primjer nedovršenog  imidža, mislim samo na izgled sve drugo je nepromjenjivo. Nekad sam čak hvalila njenu neobičnu skromnost upređujući je sa sindikalnom  heroinom, koja bez obzira na odjeću  ne može ući u uži  krug mojih izabranica (razlozi su moja lična stvar), ali premijerkina  skromnost  se pretvorila  u  veliki  nedostatak   -  a  svi znamo  da   ona  m o ž e  sebi dozvoliti pokušaj transformacije izgleda, što bi sigurno pomoglo nama u RS- u, jer tako ne bismo slušali šta priča i kako priča. Bilo bi nam mnogo, mnogo lakše.

Nije ni  Kolinda pokupila svu pamet svijeta, mada  je o svijetu  učila  u  s v i j e t u , niti je ona bez muške podrške, ali je našla načina da se promijeni. Ona je uložila u sebe, u svoj imidž. S a d a   kada više nije samo  Kolinda – nego Hrvatska, jer ona  za razliku od naših skupštinskin zastupnica , n e  nosi kostime  i  bluze od trevire  kakve je nosila njena  baka, ne izvlači  obrve crnim krejonom, pa da izgleda kao likovi  usjedilica  iz Dikensovih romana, niti se šminka  kilom tečnog pudera  (iako  isti ne može pokriti  duboke, crne  podočnjake) na način kako su to radile  službenice iz 1974 godine na stažu u fabrici keksa, nakon neprospavane noći  poslije burne Nove godine, niti  nose bezvezne  mokasine i tašne  kakve  više  niko ne nosi, jer se na visokim potpeticama dosta teško snalaze. Jednom rječju  Kolinda  je uložila novac (naravno i  Domovina  zajedno  s njom) da  imaju reprezentativnu predsjednicu.

Mi, ubijeni u pojam kakvi jesmo, čekajući deklaracije, strijepeći hoćeli biti referenduma i šta će nas poslije snaći, očekujući  napade terorista iza svakog ćoška, hapšenja su svakodnevica, začudjeni ako ne padaju avioni, čekamo najavljene zavjere, rušenje režima, glad, suše i poplave  itd.   Nemamo  potrebu da gledamo ljepotu. Mi, kao  preferiramo žensku  pamet ! Uzgred čiju pamet mi preferiramo u Republici Srpskoj, bilo mušku bilo žensku?! Neka neko navede jedan primjer !

Hvaleći Kolindu ja moram pohvaliti Hrvatsku, koja takođeima ogromne probleme, ali makar dobro laže  narod. Tako mu olakšava duševne patnje. Svaki  TV  program  koji okrenete, sada u danima Adventa posebno, ne da u sebe gledati od glamura   i pjesme. Dijele kuvano vino i debrecinke  narodu ! Foleri  ?! Naravno da jesu. Oni  koji treba da misle o našem  mentalnom zdravlju  u cijeloj  BiH, zapravo se maksimalno   trude da  naše misli  ostanu  duboko u našim nesrećama, našim tugovanjima, našim crnim mislima, našim frustracijama iz  prošlosti, u  bezizlazu   iz  kojeg   niti  vidimo  izlaz ,  niti  ga  nešto posebno tražimo.

Mi  nešto  čekamo.  Godoa ?  Ma ne. Čekamo povratnike sa južnih mora  da nam kažu  kakav veganski  recept nam  nose za doček  2016  i  dolazeći Božić (mada će se oni zadržati danima van zemlje) ,  jer  sudeći po situaciji -  malo ko će  imati cijelu pečenicu.