U najboljoj namjeri .

“Kad god Srbin pokuša da bude objektivan, on gotovo

 uvijek  po pravilu  pređe na  neprijateljsku stranu “

(Momo Kapor)

Ovako je govorio Momo Kapor, pisac, slikar i svjetski putnik, nekadašnji  Sarajlija, koga Sarajlije nikad ne pominju. Teško da bi čovjek bilo šta dodao nakon ovako tačno uspostavljene dijagnoze. Pošto sam ja Tvoj tekst vrlo dobro razumjela (mnoga pitanja zanemarujem, jer su beznačajna) ja ću se baviti temom koja glasi:  Šta je sa onim Srbima  koji se svakodnevno posipaju pepelom  po glavi na žrtvenicima (TV – emisijama) našega drugog entiteta (baš kao Ti pred prof. Ćehajićem?). Oni to čine gotovo ritualno, s izrazom lica i govorom tijela nekog skrušenog  budiste, u stanju duboke meditacije. Sve to u eri u kojoj  su  sva ljudska prava u ovoj  novoj  evro – američkoj kulturi podignuta na nivo dogme, a znamo kako ih oni krše svuda po svijetu. Prema  Ustavu Evrope  ljudska prava su faktički iznad  zakona. Potreba da se ta ljudska prava (naročito pravo na različitost kao LGBT grupacija i itd.) implementiraju  u cijelom svijetu - postaje gotovo religiozna misija.  

U ovoj, po mnogo čemu nesrećnoj  BiH, regrutuju se misionari, koji će uz pomoć kvazi-parlamentarne demokratije, tržišne ekonomije u otvorenom građanskom društvu, gdje caruje multi –kulturni internacionalizam, sijati sjeme otvorenog  i  agresivnog anti –nacionalizma. U tu svrhu promotori ove nove religije anacionalnog, koji okreću glavu od  prošlosti i slave jedinstvo onih koji mogu da zaborave ko su i šta su i da se utope u svjetsku zajednicu kao  potpuno bezlični i bezbojni. Ali zato podobni.

U tom novom svjetskom poretku pored misionara (koji se u literaturi  već nazivaju  s  prezirom    duhovni idioti) oni imenuju  svoje sekularno sveštenstvo gotovo u svim državama Evrope i šire - sa namjerom da se putem meke moći  ta nova religija - implementira u ostale civilizacije. Kad meka moć ne uspije – tada na scenu stupa sila. Pa neka narod izabere. Bolje je, kako reče nedavno ministar pravde Srbije - biti knjaz Miloš – nego Karađorđe! Ne treba uludo gubiti glavu. To što su za RS  hiljade boraca  realno, a ne metafizički - izgubile život - po Tebi i Tvojima  nema veze. Nisu trebali. Ko ih je tjerao kad su mogli lijepo da žive u BiH i šire!  

U tom galimatijasu mnogi mladi i talentovani ljudi, ali nacionalno otuđeni, čak šta više zgađeni idejom da su ono što jesu, da se stide sami sebe  jer  pripadaju nekom divljačkom narodu, koji se ne da pripitomiti  - upadaju  u zamku, a nisu ni svjesni gdje se zapravo nalaze i u kom pravcu idu. U svojoj ambiciji, koja kao da je opsesija, ovi likovi će učiniti sve u ime svoje sekularne religije. Da neko ne bi rekao da su nacionalisti – ali oni ne znaju  ili neće da znaju da to ne znači da su i šovinisti. To su vrlo često  djeca i unuci onih  koji su u ime bratstva i  jedinstva  zatirali sve što je bilo u vezi sa njihovim  religioznim  i nacionalnim identitetom.

Evo nešto lično :

Moj otac i majka su sa ličko - krajiškim brigadama (oboje su bili nosioci spomenice NOB-a i  čalnovi Partije, (ušli u Banju Luka 22. aprila 1945, oslobodivši je od  ustaša.

Primjera bezpogovorne odanosti moga oca i majke (kao i bezbroj Srba u to vrijeme) Partiji  ima mnogo, ali jedan pokazuje sve. Godinama u našoj kući se nije spominjao rođendan moje braće blizanaca, devetanesti decembar – samo zato da ne bi neko rekao da moj otac slavi Nikoljdan,  jer mu je to bila pradjedovska Krsna slava.

Odrastanje oficirske kćeri nije bilo samo u jednom gradu, ali baš taj put  iz grada u grad, od Sanskog Mosta, Banja Luke, Jajca (ponosnog članstva u KPJ u gimnazijskim godinama) - a potom  studiranje i gotovo trideset godina u Sarajevu – daju  i za pravo da o ovome što pišem ne pišem napamet, već iz dugogodišnjeg i veoma bogatog iskustva.

Kao što znaš  diplomirala sam njemački i engleski jezik  i književnost u Sarajevu (zamisli šta sam sve morala da pročitam, (bila stipendista  J.W. Goethe Univerziteta u Frankfurtu (što vjerovatno ne znaš, (proputovala mnogo kao prevodilac, ali i privatno i naučila mnogo.  Napisala sam i dvije knjige, od kojih bih  Ti toplo preporučila da pročitaš zbirku ratnih priča – “Identifikacija leptira” – možda tada i upoznaš  R. Trbojević kao pisca - za Tebe možda potpuno neočekivanih antiratnih  načela.

Iako nerado, a u cilju da odgovorim na Tvoje gluposti o pravu, krivici i odgovornosti  itd. moram reći da sam imala čast da budem supruga nekadašnjeg sarajevskog sudije i poslanika prvog saziva Narodne skupštine RS , uvaženog pravnika -  krivičara , kasnije minsitra pravde u Vladi RS, dugogodišnjeg advokata koji je zastupao optužene Srbe za počinjene ratne zločine pred međunarodnim sudom u Hagu i  pred sudom BiH.  Proteklih godina bila sam u prilici da saznam (iz najboljeg mogućeg izvora) o tome šta su drugi narodi  činili mom narodu, ali i da upoznam i one koji su to  isto  zlo  činili  drugima u ime moga naroda.  Nikad nisam pokazala simpatije  prema onima koji su ubijali nevine ili civile – ali kolektivnu krivicu moga naroda,  stid zato što sam Srpkinja -  niti mogu niti hoću da  prihvatim. Naprotiv.

Ono što je meni takođe  neprihvatljivo  je  činjenica da se mnogi  mladi, pametni ljudi (kao što bi tebalo da si i Ti, (sa titulama iz raznih društvenih nauka, ne posipaju pepelom po glavama i diplomama zbog nečije individualne krivice, nego se bacaju kamenom na savjest svoga vlastitog  naroda.  Krivica i odgovornost  za činjenje ili ne činjene - su  isključivo  individualne (makar tako   uči  Krivično pravo, koje su učili pravnici  stare škole,)  a  ne kako  ti  lamentiraš   metafizičke, dakle  iracionalne. Saučesništvo je takođe lično, individulano – dakle pojedinačno - ni ono ne znači kolektivnu odgovornost. Džaferović Duraković, Mahmuljin  i drugi   nisu  pred  sudom  BiH odgovarali  ni  za lična  - ni  za  djela  saučesništva. Oni su izgleda bili dio NIČEGA, a to ništa je u Zenici i okolini bilo veoma poznato, jer o tome pričaju oni koji su taj užas preživjeli. To  nije važilo za  presuđene  Srbe u  Hagu - skoro svi su  bili  dio  udruženog  zločinačkog  poduhvata.

Ti u svojim tekstovima izgovaraš zaista opake neistine, i to radiš uporno, samo treba da se pritisne  taster i  Ti   kao  navijen  - izlijećeš  sa podacima. Pitam se kako neko može javno reći da su Srbi pobili u ovom ratu 33.000 muslimanskih  civila  - pozivajući se na izvještaj M. Tokače (koji mi je bio dostupan kao i Tebi) koji je u svom Bosanskom atlasu ratnih zločina naveo najpribližnije podatke o tome da je u ratu u BiH stradalo nešto više od 100.000 ljudi. Jasno je rekao da je od toga ukupnog broja stradalo 33.000 Muslimana (što nipošto nije malo). E sad, ima li u Tvojoj statistici ubijenih vojnika, šehida ABiH, koliko je stradalo u muslimanskom  međusobnom sukobu u Bihaću i Kladuši, koliko u borbama sa Hrvatima itd. Odnosno bolje da Te  pitam, da li je uopšte postojala ABiH?  Ako jeste, a jeste, s kim se borila?  Ili su se njeni pripadnici igrali rata po šumama i gorama ove nesrećne zemlje! Pri tome - šta je sa onih ostalih  67.000 ubijenih? Naravno da znam da na ovo, po Tebi stereotipno pitanje, imaš i  odgovor. Grabiš  podatke  i lupaš – ali to nisu oni Tvoji, većinom  bezvezni tekstovi, u kojima  možeš pisati  šta Ti je volja. Ovo  je, mladi  prijatelju, vrlo ozbiljna tema koju prepručujem da zaboraviš.

Moram Te podsjetiti  na misao  velikog pjesnika,  mog  nekadašnjeg sugrađanina Maka Dizdara,  koja bi možda bila najbliža da objasni ovaj nesrećni BiH  trougao – Ovdje se ne živi da bi se živjelo –  ovdje  se ne živi da  bi se umiralo –  ovdje  se umire da bi se živjelo.

Začarani krug naše nesreće traje dugo. Sjećanja nam zamagljuju vidik. Treba vrijeme i dobra volja da se prekorači bezdan i domogne čvrste obale. A, Ti, kao  pravi  diletant, misliš  da je sve tako jednostavno, prebrojiš leševe samo jedne strane u BiH, prebrojiš srušene džamije (ne i crkve, (kažeš onima u Sarejevu da ne idu na džumu u podne, nego na ispite. Onda kažeš da nije muslimanska brigada prva ušla u Sarajevo 5. aprila – nego korpusi NOV -a 6. aprila. Onda  kažeš  Hrvatima da im ne treba treći entitet i da su sretni što su u Federaciji. Onda ubijediš  Srbe  da  im strašno treba da uđu u NATO. Super. Nastavi samo, budi ono što već jesi - neodoljivo  privlačan i mekan kao tijesto za pitu od jabuka (lik iz jedne moje priče)  - jer u svoju predstavu  o budućnosti ne uključuješ  ništa  gorko, ništa uznemiravajuće - osim duboke vjere i optimizma, koji se graniči sa naivnošću, da nema ničega što može da pokvari Tvoju iluziju da se može ponovo vratiti bajka o suživotu bez problema u BiH - u kojoj smo živjeli,imali plate i zdravstveno osiguranje, školovali se besplatno i išli na godišnje odmore na more - one  BiH - koje  više nema.

U ovoj surovoj stvarnosti koju živimo pod istim uslovima - bolje nam je da prestanemo da utvrđujemo  ko je za šta kriv.  To  je začarani krug  -  iz  koga nema izlaza. Dok mi utvrđujemo krivicu  – oni  kojima je svejedno što su sada ponovo zajedno, a bili su ljuti protivnici  tada kada si Ti bio još mlad  i zelen da shvatiš šta nam se stvarno dogodilo - uzimaju od naroda  i ono  čega više nema. Onaj ko nema posla, ko nema platu, ko je opljačkan, ko je na margini  života - samo je čovjek u  istoj  nevolji.

Kad to shvatimo, ako shvatimo – možda jednom i nađemo izlaz.