Nedavno je naša  javnost obaviještena da je u Srbiji  uhapšena grupa ljudi iz RS , osumjičena  za   ratne zločine, navodno počinjene u Srebrenici. Hapšenje Srba je uvijek spektakularno, bez obzira jesu li  ili  nisu kao  osumjičeni  dostupni  policiji. Nije li veoma simptomatično  da  nakon slučaja Mahmuljin, Džaferović i drugi (koji već pada u zaborav) odmah   hapse  grupu  Srba iz  RS  i  to  u  Srbiji ! To što se, kad su u pitanju Hrvati,  samo  treba domoći  Hrvatske   (slučaj Glavaš)  i  biti slobodan –  Srbi ne smiju  ni  komentarisati  - da se ne bi pomislilo da imamo nešto protiv Hrvatske, čija  predsjednica  ćuti i  zagonetno  se smiješi   - dok  oko nje  grmi:   Za dom spremni!

A  klupko osuda, kritika,  brojanje žrtava koje smo mi  Srbi pobili, počinje ponovo  da se odmotava u BiH. Posebno bode  oči   petetično lamentiranje   nekih   mladih srpskih   sociologa i  istoričara koji, udaljeni od srži  problema (i često jezički  polupismeni) zbog mladosti i neiskustva, ali upornim guranjem nosa u materiju koju  samo  teoretski  poznaju, sa   bezbjedne udaljenosti iz  Beograda, ali i zaštićeni u Banja Luci, pametni, naizgled dobronamjerni, nagovaraju  preostale Srbe u RS  da sami sebe pospu pepelom.(ŠTA NAS JE BRIGA ŠTO SE  DRUGI NE POSIPAJU, MI TREBA DA SMO PRIMJER- grme  puni  adrenalina, oslonjeni  na  novo objavljene  istine o  „pogrešnoj  percepciji  zločina „ , o  pretvaranju  žrtava u  krivce i obratno, lijući  krokodilske suze nad  svojim nesrećnim srpskim enticitetom  i „krvavoj municiji  koju spremamo za nove sukobe“ , pa pišu članke i eseje, samooptužujući  se do poniznosti, dodovoravajući  se bosanskim i  zapadnim  teoretičarima  koji  su  srpsko  pitanje  uvijek (1914 ,  1941, ali i 1992)  tretirali  kao neki opasni  virus, kao pogrešni gen, koji  nam ne  dozvoljava   da  konačno   budemo  civilizovani  i  kooperativni  Evropljani.

Mi samo treba DA PRIZNAMO KRIVICU  i kažemo da su ratovi, pogibije, junaštva, žrtvovanja nas  Srba itd. izazvani  isključivo našom krivicom, jer da nismo takvi  agresivni, skloni hajdučiji, otporu, ustancima i bunama - percepcija naših komšija, ali i drugih o nama - bila bi puno benevolentnija. Naša prošlost ne bi bila ni upola tako strašna i krvava da mi nismo sami sebi kopali  jame i dizali vješala.

Dakle, ili ćemo se  mijenjati  ili ne možemo ovakvi opstati ! Da li je baš tako? Ima li  išta u našoj  istoriji  što nas uvjerava da bi drugačiji  izbor za nas bio povoljniji?  Da li  bi, da  smo se odmah  predali, oni koji su nas  napali - odustali od toga da nas pobiju?! Zar treba da podsjećam na dokumente koji opovrgavaju  teorije o  tome da  su  se  pokolji  Srbima dešavali slučajno! Čak i  kad smo pristajali na sve – ni tada nam nisu poštedjeli  živote (Pokrštavanje Srba - Crkva u Glini,  Ilindan 1941  god.)  Ili  sve, baš sve treba zaboraviti, samo da bismo pokazali koliko smo spremni da sarađujemo. Kao  ono NE OKREĆI  SE  SINE !

Ali, ako naša elita ne shvati da će joj se  uzdrmati ne  samo snovi o srećnoj budućnosti   na  nekom udaljenom arhipelagu sa milionima na računu (jer pred tim iskušenjima poklekli su mnogi) - nego i sam život bez obzira koliko vjerovala u moguće pomirenje i ćutala na napade  na SVOJ  narod - ili odgovarala dvosmisleno, neubjedljivo kao mlada koja ne zna bi li sjela  ili  odmah  legla - misleći da je važno što su se dočepali  fotelja u  Sarajevu  pa mogu biti mirni   –  prihvatajući  strašan medijski rat protiv  RS, koji traje bez prestanka godinama -  ako  ne skupe  hrabrost da   g l a s n o   i uvjerljivo   kažu  da mi  kao  narod  nemamo  čega   da  se  stidimo    (nismo nikad ni imali) jer ni jedan narod nema gene ubica,  nego  su  ubice  i  zločinci   kukavički  pojedinci   iz  svakog naroda - tada ni  istine  koje  čuvamo  kao  svetinje ni  heroji  koji su za njih umirali – neće biti ništa  drugo do  gubitnici, koje će  neki  novi  istoričari  izbacivati  iz udžbenika  kao  nepotrebno smeće.

Zarad  nove srećne, budućnosti.