Амерички председник Барак Обама се у кампањи за реизбор у Бијелу кућу називао - шовинистом. Прије неколико дана поручио је привредницима да се „запитају како да врате радна места у домовину, а домовина ће урадити све што може да их у томе подржи”. Таквим обраћањем је обесмислио чувену Кенедијеву мисао: „Не питајте шта ваша земља може урадити за вас већ шта ви можете урадити за вашу земљу”.

У ери економетрије, статистике и економских модела подјела на љевичарске и десничарске потезе, посебно у Америци која зна за државни интервенционизам, можда губи смисао. Међутим, овим говором Обама се представио као класични љевичар, подсјетивши на прозивке од прије неколико годинама када је оптужен да Америку води у – социјализам.

Недавно је објављено да је Стив Џобс на Обамино питање шта треба Америка да уради да се Еплова производња врати у домовину Обами оговорио: „Та радна мјеста се не враћају у Америку”. Просто. Враћање радних мјеста у Америку би смањило незапосленост, али би и повећало продајну цијену „Еплових“ производа јер је цијена рада у Америци већа него у Кини. Већа цијена производа условила би мању продају што би смањило профит „Епла“.

Добро је што Обама жели да Америка „има најбоље ствари“ и што не жели „ићи у Кину и видјети да су њихови аеродроми бољи од америчких“ или „ићи у Европу и видјети да су њихове железнице брже“. Такву аналогију треба да слиједи предсједник сваке земље. Није немогуће да се у некој земљи почну градити најбољи путеви. Упитно је чијим новцем и колико дуго се такви пројекти могу финансирати? Према Обами, за финасирање тих „најбољих ствари“, најбогатији Американаци треба да „поштено плате свој удио“. У томе лежи огорченост капиталистички оријентисаних Американаца. Имала је Америка истинских патриота, можда и више него остале земље, али већина њих је о благостању домовине мислила тек кад је осигурала егзистенцију својих унука.

Обамини критичари сматрају сулудом тежњу додатног опорезивања некога ко је до новца дошао на законит начин. Критике Обаминог плана патриотског просвјетљења пореских обвезника добијају на тежини када се зна да би овом мјером највише погођени били најбољи привредници, а да би новац био потрошен на пројекте чија потреба и начин реализације су у најмању руку сумњиви.

За државу је добра тежња државника ка повећању радних мјеста и унапређењу путева, инфрастуктуре и фабрика. С циљем добијања новца за реализацију таквих пројеката задуживање није лош механизам. На примјер, емисија обвезница земље са рејтингом „Б“ у сврху изградње таквих објеката по каматној стопи од 6, 8 одсто или емисија полугодишњих трезорских записа за усклађивање буџета током сјетве по каматној стопи од 4 одсто ће сигурно бити магнет за домаће инвестиционе фондове, осигуравајуће куће и банаке. Међутим, „прст у око“ пореским обвезницима, кредиторима и инвеститорима представљало би отписивање потраживања и одобравање кредита сумњивим привредницима од тако добијеног новца.

Држава која опрашта дугове или преговара са предузећима која годинама не плаћају порезе шаље лошу поруку инвеститорима и пореским обвезницима. Такви преговори се често окончају на терет пореских обвезника или купаца државних хартија од вриједности.

Сви порески обвезници треба да имају исти третман. Са привредницима или пореским овезницима који су дошли до богатства на незаконит начин се не преговара.

Држава која од олако отписује дугове и даје кредите а намјерава да се задужује на тржишту капитала личи на наивног тинејџера који плаћа пића и ручкове познаницима сумњивог морала новцем добијеним за ужину и уџбенике. Што више потроши на чашћавање сумњвих ауторитета купиће горе уџбенике и ужину јер ће и конобари и родитељи видјети да разметни дечко новац троши улудо. Што више времена пролази жал за пропуштеним приликама ће бити све већа, а добрих прилика за поправку стања ће бити све мање.

(текст објављен у додатку ЕуроБлица - Новац)